Vuk Kostić jedan je od glumaca koji je svojom rolom Milorada Ulemeka Legije, između ostalih, obeležio seriju Porodica čiju poslednju sezonu gledamo u petak, 2. aprila. Poslednja epizoda emituje se na kanalu Superstar TV od 20.00 i na RTS 1 od 20.50.
Nije prvi put da se Vuk nađe na mestu opasnog momka, ali je sada bilo reči o oživljavanju stvarnih događaja i ličnosti. Iako je to bliska istorija, glumac je se slabo seća. Dok je marta 2001. godine politika okupirala pažnju većine nas, glumcu je život priredio neke mnogo teže, a intimne trenutke, kojih se Kostić prisetio u intervjuu za Kurir.
– Igram čoveka koji se dvoumi, ima borbu u sebi između starog šefa, kojeg voli i kojem je privržen, i novih ljudi. Radi za državu, profesionalac je, a šta se posle tih događaja dešavalo u njegovom životu, to se nas u ovoj priči nije ticalo – poručuje Kostić i dodaje da je u glumačkom pogledu Legija za njega bio jasan lik.
– Bojan me je birao i nadam se da nisam razočarao. Rekao mi je da to moram ja da odigram i niko drugi. A snimali smo u uslovima koje bih nazvao postprvotalasni kada je reč o pandemiji. Bio je to prvi posao posle dva meseca lokdauna, pa je bilo i pomalo čudno snimati, iako sam to jedva čekao. I potpuno sam se predao poslu, kao i svaki put kad ga se uželim. A ja sam uvek željan da radim. Poštujem svoje slobodno vreme, volim da odem na more, pa se zaželim posla i onda dam najbolje od sebe, jer samo tako i umem. Vremena jesu teška, kriza je, besparica, razna čuda… Ali kad i drugi oko mene daju maksimum, to mi je dovoljno. Tako smo se ponašali svi tokom rada na „Porodici“. Svi su radili vrlo marljivo i video sam da im je veoma stalo. Impozantna je glumačka ekipa u seriji – zaključuje Vuk napravivši i osvrt na vreme i istrijski period opisan u seriji.
– Bilo je to mučno vreme. Mrzim te godine, stomak mi se prevrne kad čujem muziku iz odjavne špice. Ali to je željeni efekat reditelja, pogotovo za nas koji smo odrastali u tim godinama. Sankcije, ratovi, ljudi su ginuli, siromaštvo… Imao sam divno detinjstvo i hvala bogu da smo sve to preživeli, ali ne vezuju me lepe uspomene za devedesete godine. Osećao sam empatiju prema drugim ljudima. Pamtim kako su mi majka i otac imali platu po dve nemačke marke. Pre podne ih dobiju, a po podne za te pare ne možeš da kupiš ništa. Ipak, leta sam provodio na našoj maloj jedrilici od šest i po metara i bio sam nekako zaštićen. Išao sam i na duga zimovanja, upražnjavao sve aktivnosti koje je i moj ćale voleo.