Vanja Nenadić, koju gledamo u hit seriji „Tajna vinove loze“ kao Anju Tomović, u intervjuu za portal Film & TV otkriva sve o liku koji tumači, pohvalama i kritikama na račun serije. Pričala nam je o atmosferi sa snimanja i planovima, ali i zašto je gluma njen izbor. Vanju Nenadić poznali smo je kao Lolu u filmu i seriji „Biser Bojane“ gde je igrala sa Slavenom Došlom, ali smo je kao Anju definitivno zavoleli.
– Ona je mlada, sposobna, ambiciozna, poštena i želi sve i odmah. Ima sve osobine mladih ljudi koji su zakoračili u svet odraslih. To može da joj bude i mana, jer može da dođe do brzopletosti i nekih nesmotrenih odluka, ali sve to pripisujem tim mladalačkim godinama.
Samokritika je, takođe, jedna od njenih osobina. Zašto?
– Odrasla je u takvoj porodici i ima potrebu da se dokaže. Završila je enologiju u Parizu, vratila se posle studija i nosi breme porodične tradicije i ozbiljne firme. Ona želi da zasija u punom svetlu. Nasleđuje imperiju, samim tim i ogromnu odgovornost. Kada imate uspešnu porodicu trudite se da budete bolji, da ih nadmašite. Zato je samokritična.
Ali, nešto je drugačija kada je u pitanju njen emotivni status. Zar ne?
– Njen emotivni status može da se shvati i kao slabost. Ona je vezu sa Jovićem započela u Parizu, kada je bila usamljena, kada joj je falilo pažnje. Igrom slučaja on se tu našao. Nekada ne možemo da se odupremo nekom zabranjenom voću, iako racionalno znamo da to nije dobro za nas. Nju nešto tu vuče, ali videće gledaoci na kraju kako će se ona iz toga iskobeljati. Anjine emotivne vratolomije su nam poznate situacije u životu. Njeno srce jednostavno ne sluša mozak.
Kakve su reakcije publike?
– Ne mogu da kažem da nismo očekivali pohvale, ali u ovolikom broju zaista nismo. Ovaj žanr je jedna forma koje se naša publika uželela, jer je u ponudi bilo mnogo onih sa teškom, krimi tematikom. Ovu seriju verovatno većina doživljava kao neko osveženje. Ona obiluje lepim kadrovima, vinarijama, pričom o vinu i svemu što tu priču prati, a opet ima dovoljno mistike da vas vuče da gledate još.
– Volela bih da sam naučila više, ali ni sama serija ne ide isključivo u tom pravcu. Ipak, serija je u meni otključala želju da o vinima saznam više. I jesam saznala mnogo toga. Ranije sam vina delila na ona koja mi prijaju ili ne, a sada im prilazim na drugačiji način. Enologija je ozbiljna nauka i filozofija, pa me je zaintrigiralo.
U seriji ima različitih naglasaka. Koliko ste puta ponavljali scene zbog toga?
– Više puta smo vraćali scene zbog mog imena, nego zbog naglaska. Kolege su umele da se zbune, pa da me u sceni oslove sa Vanja umesto Anja. Sve prođe super, i samo u jednom trenutku shvatimo da se potkralo pogrešno ime, jer su zaista slična. Što se naglaska tiče nije bilo problema, jer nas je sve odlično pripremila dr Ljiljana Mrkić Popović koja je bila zadužena za naš scenski govor. Meni je možda i bilo najlakše, jer mi je rekla samo teram svoje. Nisam morala kao u „Biseru Bojane“ da vodim računa o crnogorskom naglasku, već sam samo govorila kao i inače što pričam.
– Naravno da bih, ali to ne zavisi samo od moje želje. Zavisi od producenata. Ali ne vidim zašto ne bi bilo, jer kada je ovako dobro prošla kod gledalaca može da bude nastavka. A i sam je kraj urađen tako da sve može da se nadogradi i obnovi.
Kakva vam je bila atmosfera na setu?
– Nije fraza i nije floskula, ali na snimanju nam je bilo fenomenalno. Posebno mi je bilo drago da pored toga što su ozbiljni glumci u pitanju i već odavno etabliranu u svom pozivu, oni su divni, dobri i sjajni ljudi. To je najbitnije kada snimate pet meseci u kontinuitetu. Dobijala sam odlične savete od Vojina Ćetkovića, Slobode Mićalović, Anite Mančić, od Dare Džokić. A opet s druge strane radila sam i sa kolegama sa kojima se privatno družim kao što su Marko Vasiljević i Branislav Jerković.
Član ste Beogradskog dramskog pozorišta. Šta je ono što pripremate u narednom periodu kada je pozorište u pitanju?
– U naredna dva i po meseca imaću tri premijere u BDP. Tako da sam u pozorištu do jutra do večeri, ali uživam u probama. Prva premijera zakazana je za 27. februar. U pitanju je predstava „Baal“ sa čije probe i dolazim na razgovor sa vama. Reditelj je Diego De Brea. Onda 20. marta sledi premijera komada „Tiho teče Misisipi“ prema romanu Vladimira Tabaševića, a u režiji Ivice Buljana. Zatim, 24. aprila stiže predstava Jagoša Markovića „Divlje meso“, a prema tekstu Gorana Stefanovskog. Sva tri teksta su ozbiljna, glumačka ekipa je sjajna u svim predstavama. Ubrzo posle svega ovoga stiže i predstava „U raljama života“ gde igram ulogu koju je u kultnom filmu igrala pokojna Mira Furlan. Na taj način daću omaž i počast velikoj glumici.
Pozorište, film, serija – sve ste probali. Šta vas najviše privlači?
– Imam utisak da mnogi te stvari spajaju, a meni su to potpuno odvojene stvari. Ovaj poziv sam izabrala zbog pozorišta. U njemu sam odmalena, a profesionalno sam počela u njemu da radim još za vreme fakulteta. Kad je stigla diploma stigao je i ugovor za Narodno pozorište u Somboru, pa zatim i angažman u Beogradskom dramskom pozorištu. Iza sebe imam mnogo predstava i pozorište je moja velika ljubav. Film i televizija su drugačiji adrenalin. Tu koristite drugačija glumačka sredstva. Izazovno je i tu se naći i igrati. Iskreno, ne znam čemu bih pre dala prednost.
