JELENA OBUĆINA: Dokumentarci su moje novo JA!

Jelena Obućina, jedno od najprepoznatljivijih TV lica informativnog programa RTS-a slovi za nekoga ko je svojevremeno kao urednik dao posebno, moglo bi se reći nepostojeće  ruho Dnevniku 3. Danas, međutim, sa filmom SAMI (na programu 26. septembra na RTS 1 od 21.00) plovi dokumentarnim vodama. U razgovoru za FILM i TV portal, mi je pitamo da li je takva odluka rezultat Jeleninih novootkrivenih afiniteta ili samo prati aktuelne trendove budući da dokumentarni program poslednjih godina doživljava kinematografsku renesansu.

– Hvala vam što ste primetili moj trud da inače informativnom i suvoparnom  televizijskom formatu dodam malo boje. Dokumetarni program nije bio moj izbor, ali se nadam da će biti nova oblast u kojoj ću se odlično snaći i što je još važnije – uživati.

Koja je najveća transformacija koju ste morali da prihvatite i ostvarite na putu od informative do dokumentarnog programa?

– Najteže mi je bilo da shvatim da film ne komunicira na način na koji sam ja navikla. Ovo je problem, ovo su odgovori, ovo su pitanja… Direktno. Ali u tome je i najveća draž. Odgovori dobijeni ovom formom su dugotrajniji, složeniji i suštinski. Analiza koja se može postići onim što nije jasno rečeno već naslućeno za mene je novo otkriće i alatka koju se nadam da ću umeti da koristim.

Dokumentarci su, bez sumnje, veoma aktuelni. Da li ste uspeli već da otkrijete magiju ovog žanra?

Kako ne. Bojim se da neću hteti nazad u informativu. Nikad više.

Šta je za vas bio najveći izazov u stvaranju filma ,,Sarni” – priča, tehnički deo poput produkcije, režije, kamere ili suočavanje sa rezultatima onoga što ste radeći na filmu otkrili?

Priča je moja alatka, nju usavršavam godinama pa se nadam da je to dobra strana ove forme. Za mene je najteži bio deo koji se tiče rediteljskog posla. To nikad nisam radila, i ne verujem da se to oseća. Režija je kompleksan kreativan posao koji ne podrazumeva samo jednog čoveka. Nažalost, ja sam bila u ulozi više neophodnih ljudi na filmu. Film mi je razbio niz predrasuda o starima i to je bilo lepo. Počevši od toga da su im najveći problem penzije do toga da nisu u tim godinama spremni za stvaralaštvo. Budalaština. Drago mi je da sam to shvatila. I gledaoci će.

Čime su vas SAMI iznenadili?

Čovek ni u sedamdesetima nije završio sa svojim opterećenjima, zabludama, nije pobegao od svojih osnovnih karakteristika. Ako je sujetan , ostaje takav. Ako je vredan, ne prestaje da radi. Zaljubljuje se. On je onakav kakav je čitavog života bio. Čak je i zreo taman koliko se to ranije pokazivalo. Naravno, pod uslovom daje zdrav.

Ako biste se za nekoliko decenija našli u roli nekog od junaka udruženja ,,Starišani” o kom bi neka nova zvezda RTS-a snimala dokumentarac, koje su to reči iz vašeg filma koje kao penzioner ne biste voleli da ponovite?

“Moja ćerka i zet imaju regulamo završene fakultete, pa od svojih primanja ne mogu da žive. lzdajem sobu u stanu da bih im pomogla.”

Šta mislite koji bi bio najpametniji savet koji bi penzionisana Jelena Obućina dala onoj Jeleni sa početka karijere?

Nađi način da umanjiš stres. To bi bila izjava u oba pravca – penzionerke meni, i mene početnici.

U kom trenutku ljudi postaju SAMI – lično i profesionalno?

Verujem da ima više odgovora za oba slučaja – jedan je kad iznevere sebe, drugi je kad poveruju da ovo društvo ima dobre namere prema građanima, treće je kad pomisle da su nezamenjivi, četvrto kad se oslone na druge poistovećujući ih sa sobom, peto kad zapostave porodicu… Nastavite niz.

Koja je sledeća stanica na kojoj ćete se zasutaviti u vašem dokumentarnom radu?

Sledeća stanica je najvažnije stajalište 20.veka, kraj Hladnog rata i pad Berlinskog zida. Film ce pričati oni kojima su životi direktno bili pogođeni tom  monstruoznom  tvorevinom.