Velikoj popularnosti TV novele “Igra sudbine”, koju gledamo na Prvoj, osim neverovatnih obrta, raznih zavrzlama ljudskih sudbina, sigurno je dopineo i lik Luke Kanačkog kojeg igra Stevan Piale. Pre ove uloge, koja je i njemu donela veliku slavu, Stevana Pialea imali smo priliku da gledamo kao Vasića u “Šeširu profesora Koste Vujića”, Vitkog u “Selo gori, a baba se češlja”, Gagija u “Zvezdari”. Sve ove uloge, kao i mnoge pozorišne doprinele su “brušenju” glumačkog zanata. Najmlađi ga prepoznaju u likovima iz animiranih i dečijih serija poput Tritona iz “Sunđer Boba” ili Dabl Džija iz “Razvali igru”.
Za naš portal Stevan Piale priča o “Igri sudbine”, popularnosti, porodici, obavezama…
Sudbina vašeg lika Luke u seriji je veoma neobična, dramatična, neizvesna, da li upravo to ono što publiku privlači „Igri sudbine“?
Verujem da je to jedan od razloga. Svakako mislim da scenarista Žarko Jokanović od početka lepo „vozi“ publiku i da su sudbine, koje nam on kroji, zaslužne za to što broj gledalaca ne pada.
Lik Adinog sina, bogataša Luke doneo vam je veliku popularnost, jer, kako kažu istraživanja, bar dva miliona gledalaca prati svaku epizodu. Kako se nosite sa tom činjenicom?
Mislim da se pristojno nosim sa tim. Popularnost ima svojih dobrih i loših strana ali ja gledam da se nekako fokusiram na dobre. Fokus javnosti je sad usmeren na nas iz serije i na nama je da ga što pametnije iskoristimo.
TV novela kao što je „Igra sudbine“ podrazumeva mnogo sati i dana snimanja, da li imate vremena da se bavite i nečim drugim?
Snimamo pet dana nedeljno, po 12 sati dnevno i veoma je naporno raditi bilo šta pored toga, ali uz dobru organizaciju uglavnom uspevam da pozavršavam i ostale obaveze.
Epidemioliška situacija donela je pauzu kada su pitanju pozorišta, kako ćete se sada organizovati pošto se sve polako, ali sigurno vraća u normalu?
Videćemo kako će sve funkcionisati, ali se nadam da će se sve vratiti u normalu što pre. Organizovaću se isto kao što sam bio organizovan i pre korone. Biće naporno uklopiti snimanja i predstave. Pozorište mi je mnogo nedostajalo, pa mi neće teško pasti da sve postignem.
Bavite se i humanitarnim radom, pa da uz sve to imate vremena da zasvirate gitaru i zapevate sa kolegama glumcima?
Rado se odazivam na sve humanitarne akcije na koje me pozovu. Sa „Čiča Mičinim pozorištem“, čiji smo osnivači kolega Mateja Popović i ja, smo odigrali nekolicinu predstava u humanitarne svrhe. Od skoro sam i član udruženja „Podrži život“. Što se pesme i gitare tiče, malo smo proredili druženje usled trenutne situacije sa koronom, ali i tome će doći kraj jednom. E tada ćemo to i da proslavimo, baš uz gitaru.
Ima li na vidiku nekih novih serija, filmova, predstava?
Mnogo se snima i to je sjajno. Za sad sam fokusiran na našu seriju, ali nadam se da će posle toga doći nešto novo. Voleo bih da dobijem neku ulogu u filmu. Žanr nije toliko važan, koliko to da u tu priču verujem, kao i da ekipa bude dobra. Što se pozorišta tiče, imam nekoliko projekata u planu, ali sve je trenutno na pauzi, dok se situacija ne normalizuje.
Silne obaveze podrazumevaju i dosta odricanja, stižete li da se posvetite supruzi i ćerki?
Trenutno smo na pauzi od snimanja, pa nadoknađujem izostanke iz prvih mesec dana od Rosinog rođenja. Moja supruga Una, preuzela je na sebe veći deo obaveza oko Rose, jer nisam bio tu, a sada i ja menjam pelene, dohranjujem je kad treba, pevušim joj, uspavljujem, zapravo uživam u svakom momentu sa njih dve, a Una i ja paralelnopravimo strategiju kako da sve bude potaman svima kada krene snimanje.
Da li ponekad pomislite u Lukino ime „Šta sve ovo meni treba? Želim da se vratim u prošlost i da sve bude kao pre.“?
Češće pomislim kako je to bilo pre, pošto to nismo videli u seriji. Kako je Luka provodio vreme, sa kim se družio, kakav je bio u školi… Te stvari bi nam pokazale pravog Luku i mnogima bi bilo jasnije zašto se sad ovako ponaša.
Šta čini srećnim vas, a šta Luku Kanačkog?
Sreću čine male stvari i verujem da će i Luka Kanački to vremenom spoznati.