Četiri decenije protekle su otkako je film Slobodana Šiijana, a po scenariju Dušana Kovačevića ugledao svetlost dana i ušao u mitologiju srpskog filma. I tačno toliko decenija bilo je potrebno da isplivaju pikanterije zbog kojih je ovaj film i danas jedan od najgledanijih, ali i verodostojna škola života – za sva vremena.
1. Glumci su morali da putuju svakog dana na set
Pošto su imali male budžete za snimanje filma, glumci su morali svakog dana da po nekoliko sati putuju na set, jer nije bilo dovoljno novca za smeštaj na lokaciji gde se snimalo. Svakog dana okupljali su se ispred Crkve Svetog Marka odakle su odlazili u Deliblatsku pesčaru, gde je snimljen veći deo filma.
Svi koji se pojavljuju u filmu, a tumače ljude sa sela, su naturščici. Čovek koji viče čuvenu repliku „Decooo“ je zapravo limar iz sela u kom su snimali.
https://www.youtube.com/watch?v=qHrY7YVvk0I
3. Budžet filma
Prema pričama ljudi koji su radili na realizaciji filma, budžet filma je u to vreme iznosio 180.000 nemačkih maraka.
4. Čuveni ŠAMAR
U završnim scenama, kada putnici optuže romske muzičare da su Aleksi Simiću (koga je tumačio Milivoj Tomić) ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Slobodan Šijan je tražio krupan plan. To će reći da je Danilo Bata Stojković zaista morao da ošamari malog glumca. Udario mu je toliko jaku šamarčinu da je Nenadu Kostiću “zazvonilo” u ušima, a na oči odmah udarile suze. Pobegao je iz autobusa čak do Pančeva. Tamo se negde sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati da završe film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi, i čvrsto obećao da više neće da ga bije.
Kada je reditelj birao glumačku postavu, uloga Miška, kog tumači Aleksandar Berček, bila je prvo ponuđena Bogdanu Dikliću, ali on zbog predstava u pozorištu nije mogao da je prihvati. Dok je uloga koju tumači Dragan Nikolić, uloga šlager pevača, bila najpre ponuđena Ljubiši Samardžiću koji ju je iz nepoznatog razloga odbio.
6. Film zasnovan na istinitom događaju
Na premijeri filma scenarista Dušan Kovačević je rekao:
– Ovaj film je inspirisan istinitim događajem jer je zaista istorijska činjenica da je taj autobus dolazio tog dana i da su njegovi putnici bili sličnih sudbina, rešeni da stignu u Beograd – izjavio je Kovačević pre četrdeset godina.
U To vreme mnogi glumci su se plašili da igraju sa Pavlom Vuisićem jer je bio veoma nepredvidljiv u svojim reakcijama.
– Svi su me plašili za Paju. Te on je težak, te ovakav je, onakav je… Međutim, nikakvih problema nisam imao. Naprotiv! Uvek među prvima na snimanju, spreman, zna tekst… Na kraju snimanja doživeo sam od njega jedan jako lep gest kakav je on činio prema svim rediteljima debitantima. Poklonio mi je jednu minijaturnu drvenu klapu, to je njemu neki stolar pravio, na kojoj piše: “Šijanu za prvi bijoskopdžijski film, Paja Vuisić”. Meni je ta saradnja ostala u najlepšem sećanju. “Ko to tamo peva” je film rađen u divnoj atmosferi kojoj je najviše doprineo i Dragan Nikolić. Ja njega nisam poznavao, ali sam ga jako cenio kao glumca. I kad je prihvatio ulogu, a učinio je to u poslednjem trenutku, to je bilo fenomenalno i za taj lik i za ceo film i za atmosferu. Zaista je bio dobri duh tog filma na samom snimanju – ispričao je Šijan.
BONUS Ko je bila starica iz autobusa?
Najveću misteriju predstavlja lik stare žene koja sedi na kraju autobusa, a reditelj Slobodan Šijan je istakao da je za ovu „ulogu“ angažovana obična starica Đenadija Rogić koje je godinama pre toga bila statista u brojnim filmovima.
