Glumac Tihomir Stanić o drugoj sezoni serijala “Srpski junaci srednjeg veka” i lošem tretmanu srpske istorije u domaćim medijima
Dokumentarno-igrani serijal “Srpski junaci srednjeg veka”, realizovan je u saradnji Telekoma Srbija i produkcije Contrast Studios i tokom prethodnih nedelja prikazivan na RTS. Druga sezona istorijski obuhvata period četrnaestog i prve polovine petnaestog veka. Kao i u prvih deset epizoda prve sezone, i ovoga puta prepliće se istorijsko, epsko i tradicionalno u pričama o ličnostima koje su odredile sudbinu mnogih naroda i kultura na prostoru. U ulozi naratora koji publiku vodi kroz priče, ponovo se našao glumac Vladimir Aleksić, dok Tihomir Stanić govori stihove epske narodne poezije, vešto ukomponovane u priče o junacima.
O tome šta nam je donela druga sezone serije „Srpski junaci srednjeg veka“ i po kom junaku će pamtiti novi ciklus razgovarali smo sa glumcem Tihomirom Stanićem. On za Film&TV otkriva veruje li da će među generacijama koje dolaze biti junaka koji će umeti mudro da iskoriste nasleđe ostavljeno im u amanet.
– Fasciniran sam Banović Strahinjom, koji je i junak po kom ću pamtiti ovaj serijal. On jeste epska ličnost, ali u njegovom svetonazoru može da se otkrije formula za moralno ozdravljenje celog društva. Opčinjava me njegova plemenitost, empatija, razumevanje, velikodušnost, praštanje – smatra Stanić.
Čini se da su „Srpski junaci srednjeg veka“ i sa drugom sezonom prošli „ispod radara“ nacionalnog Javnog servisa. Sa jedne strane postoji nezadovoljstvo zbog lošeg tretmana srpske istorije na malim ekranima.Takođe, smeta nam što kanal History snima dokumentarce o neargumentovanoj istoriji naših komšija.Sa druge strane, projekat poput „Junaka“ oba puta završi skrajnut i daleko od očiju gledalaca. Kako ocenjujete ovu kontradiktornost?
– I naša televizija uvodi neke nove forme. Osvajamo ih ponovo, jer one su nekada postojale u okviru školskog programa koji je bio fantastičan. Nedostatak takvog programa smatram kriminogenim gestom. To je jedan od najvećih grehova koje RTS ima. Društvo je postalo takvo da, nažalost, reaguje isključivo na informativni program. Na akteulnosti i događaje u koje suštinski nemamo uvid, a gde je sve banalizovano. Nedostatak obrazovnog tretmana tema koje su bitne za istoriju naroda i njegov opstanak, vidljiv je tek kada se pojavi ovakva serija. Zato želim da pohvalim reditelja Gordana Matića, kao i kolegu naratora Vladimira Aleksića i celu ekipu produkcije Contrast. Njihov izbor bih još od prve sezone ocenio kao izuzetno kvalitetan.
Koji zalog ova serija ostavlja generacijama koje dolaze i kakav vam je osećaj?Hoće li umeti pametno da upotrebe to nasleđe?
– Generacije koje dolaze su neuporedivo pametnije od nas i šta će oni uraditi mi ne možemo ni da zamislimo. Kao što, pre deset, petnaest godina, nismo mogli da zamislimo ova tehnološka čuda, a njima je to potpuno prirodno. Čini mi se da je ovo više namenjeno nama da popuni naše rupe u obrazovanju. Da opere našu savest zbog zanemarivanja sopstvene istorije. Što se mladih tiče oni već svet čine boljim, samim tim što postoje, a verujem načiniće ga još boljim.
Koji stihovi će vam ostati kao najlepša uspomena na drugu sezonu „Junaka?
– To bi svakako bili početni i završni stihovi pesme. “Netko bješe Strahinjiću bane, bješe bane u malenoj Banjskoj” i “Pomalo je takijeh junaka, ka` što bješe Strahinjiću bane”. To su stihovi koji su me i ranije privlačili. Nije uzalud što je baš Borislav Mihajlović Mihiz, jedan od vodećih intelektualaca prošlog veka, pisao dramu o Banović Strahinji. I u celoj toj pesmi postoji jedan večni ideal ljudskosti i odnosa prema najbližima. U ovom slučaju prema ženi, pa onda i sebi samom.