Piše Saša Oreščanin
Sandru Bugarski trenutno gledamo u ulozi Pančete, u hit seriji “Igra sudbine”, a glumica sada otkriva detalje o liku koji je publika mnogo zavolela, ali i o radu u pozorištu.
Ulogom Marice Pančetović Pančete, glumica Sandra Bugarski na vrlo duhovit način dočarala je ženu koju život nije štedeo. Ali žena borac svoju tragediju obojila je humorom, pa se njene replike često prepričavaju. Isečci iz serije “Igra sudbine”, gde je u kadru Sandra, postaju viralni na društvenim mrežama. Kako kaže, ponosna je i zadovoljna ovom ulogom, pa otkriva šta misli o svojoj junakinji.
– Mislim da je Pančeta velika tragičarka. A to što je ona takva žena i takav borac pa sve izvrne kao čarapu da bi mogla da živi, da diše, to je druga priča. Ovo je vrlo neobičan lik koji je Žarko Jokanović meni napisao. A da je Pančeta nosilac duhovitosti, istina je – kaže za “Blic” Sandra Bugarski.
Iako je od 1995. godine prisutna u pozorištu, Sandra je retko igrala na televiziji i filmu. Međutim, poslednjih nekoliko godina sve je više prisutna, a izdvajaju se uloge u “Senkama nad Balkanom”, kao i aktuelna “Igra sudbine”. Ono što vezuje na prvu ove dve uloge je prošlost njenih junakinja, koje se vrte oko najstarijeg zanata.
– Njihova biografija je takva kakva je (smeh). Uloge su dijametralno različite. To zašto me nije bilo moram da kažem iskreno, da ne bih bila pas da lažem i da kažem da nisam baš imala prilike. Ali ono što je u svemu dobro jeste to što sam uvek bila u situaciji da mogu da biram. Što sam se našalila pa rekla: “Mogla sam kosti da ostavim u pozorištu, niko za mene ne bi znao”. Evo sada znate. Dobro je – kaže sa osmehom Sandra.
I dok uspešno ulepšava večeri svojim duhovitim opaskama, Sandra se isto tako kao i ispred kamera udobno oseća kada izađe pred pozorišnu publiku. Pre nekoliko dana zaigrala je u komadu “Divlje meso”, reditelja Jagoša Markovića.
– Znam i sigurno stojim iza toga da smo svaki atom svoje snage, energije iz svog bića dali za ovo. Predstava koju je režirao Jagoš Marković se po difoltu zna da će da bude genijalna. Sebi ću dozvoliti da kažem da je ovo njegov pečat. Pored čitavog opusa koji je napravio i ja imala sreću da propratim, mislim da je ovo njegova osobenost. U taj svet nas je uvukao i mi to igramo za publiku – kaže Sandra i dodaje:
– Mi smo povezani jedni sa drugima i u ovom komadu koji priča o nadolazećem vremenu i starom koje prolazi, u epicentru je porodica, tradicionalna, koja se našla u vakuumu, međuprostoru, i ne snalazi se. Igram majku, Jovo Maksić oca. Imamo tri mlada božanstvena glumca koji nam igraju sinove. I mi smo svi suočeni sa propašću i raskolom, pa i u tom nekom dnu.
Na pitanje koliko je danas porodica kao stub društva poljuljana, te koliko treba voditi računa o njoj, Sandra odgovara:
– Ono što dobijam kao kompliment, a to je kada mi neko kaže na račun serije: “Znate, mi se uveče porodično okupimo i gledamo seriju”. Kažem: “Ima porodice? Bogu hvala”. Mi smo mislili prvo da radimo ovu predstavu kao dramu, a onda smo shvatili da je zapravo ovo tragedija. Tekst je fenomenalan, slojevit. Ovde se mešaju bol, čemer i nada. Mi nudimo katarzu. Niko iz publike neće izaći ubijen u pojam.
Upitana da li želeći drugima da pomognemo često zavirimo u tuđe dvorište, Sandra kaže:
– To su bolne teme, ali mislim da je najstrašnije naš prosek. To rade ljudi da se izvuku i izdignu. Plivaju u tom mulju, čemeru i jadu.
Petar mi je kao porodica
Sandrin prvi komšija je glumac Petar Strugar, a jedno vreme nisu znali da žive na istom spratu. Međutim, od trenutka kada su saznali, postali su nerazdvojne komšije. Na pitanje kakav je Petar kao komšija, Sandra kaže:
– Mi smo jedna porodica. Komšiluk je institucija.
Foto Printskrin
Pratite nas i na društvenim mrežama INSTAGRAM i FACEBOOK
Izvor filmitv.rs/Alo/Telegraf/Blic
