Hej, hej, evo nas opet.
Korona „drma“ svetom, u našoj zemlji
od večeras 18. marta tačno u 20.00 na snagu stupa policijski čas. I baš je sve
kao u seriji Okružen mrtvima. Onako
proročanski, zastrašujuće i upozoravajuće. Za one koji su prethodnih 10 godina
pratili svaku od 10 sezona, lekcije su tu da bi bile naučene i primenjene, a za
„sporije“ đake, savet je jasan – učite brže, zombiji su iza ćoška! Naravno, ne
one pravi, već oličeni u ljudskim strahovima i panici koji nam u kritičnim
situacijama često daju i ružnije lice nego ono što je ono koje nose živi
mrtvaci.
Elem, da se vratimo na
temu. Danas je to recenzija sjajnog filma reditelja Leja Vanela. Reč je o Nevidljivom
čoveku, od strane kritike odlično ocenjenoj psihološkoj horor drami sa
elementima trilera, koja nam je u ovo vreme kada nemamo pametnija posla nego da
sedimo kod kuće i bindžujemo filmove i serije, čitamo knjige i sređujemo kuće,
došla kao pravo osveženje i vratila nadu u savremenu kinematografiju.
Ono kad morate
da obožavate Elizabet Mos, iako je organski ne podnosite
Da se razumemo u
startu. Ako postoji glumica koja nam svojom pojavom izaziva revolt želuca i
organizma, onda je to Elizabet Mos.
Jedan od razloga što i nismo neki veliki fanovi Sluškinjine priče. Međutim, žena koliko god nam antipatija
izazivala svojim likom, na crvenom tepihu i pri gostovanjima u raznim
emisijama, toliko nas svakom svojom ulogom iznova mentalno „raznese“ do te mere
da smo vremenom razvili poseban oblik Stokholmskog sindroma prema njoj i protiv
svoje svesti učlanili se u klub njenih najvećih obožavalaca.
Rolom Sesilije
Kas, zatočenice lošeg braka i muža manipulatora, psihopate i siledžije,
Elizabet Mos je uspela u tome da
genijalnu ideju Vanela izdigne za 10
nivoa iznad svakog očekivanog rezultata i potpuno novom verzijom legendarnog
klasika iz 1933. „obrne igricu“, te kultni stari evergrin „Nevidlji čovek“
učini simpatičnim crtaćem za predškolski nivo.
Nevidljivi čovek iz 2020. godine lako je u prvih 10 minuta filma razvejao sve naše strepnje – šta film ovakve tematike može ponuditi savremenom čoveku, gotovo čitav vek posle originala?
I odgovor nam je „zapušio“
usta i u sledećih sat i po prikovao oči za ekran (nažalost, veliko platno nam
više nije dostupno, ugasila ga Korona).
Moćna psihološka drama, koju u 70 odsto filma do kulminacije dovodi fenomenalna
gluma Mosove, taj neuhvatljivi
pogled žene čiji um poput jednoroga u teranju šeta kroz sve stadijume ludila,
sigurne u jednu jedinu stvar – da ona nije luda, čak i praznine i tišinu kojom
film obiluje ispunjava tenzijom koja tera telo iz kože. A čime?
Upravo onim što čini i
magičnim Nevidljivog čoveka 2020.
Reditelj novog filma zadržao je samo osnovu priče – postoji nevidljivi čovek i
reč je o ludom naučniku nasilne prirode. Međutim, sve ostalo što sledi je
potpuni 21. vek.
Ono što nas dovodi do
mentalnog pucanja i želje da skočimo na ekran i zadavimo Andreja Grifina (Oliver Džekson Koen) jeste odličan
prikaz psihološkog horora koji proživljavaju žrtve ne samo bračnog, već i
porodičnog, partnerskog, i svakog drugog oblika nasilja. U tome je najveći
značaj ovog filma. Zbog toga Nevidljivi
čovek 2020 nije samo običan horor ili drama. To je filmska disertacija
stanja u kom se nalaze mete onih koji smatraju da imaju svako pravo na njihove živote,
slobodu, tela i misli.
Boreći se sa Nevidljivim
Elizabet Mos vrišteći poručuje svima njima STOP NASILJU i uvlači nas duboko u
tamu na koju su žrtve manipulatora i nasilnika osuđene.
Posmatramo sve tehnike
kojima se oni služe kako bi im život pretvorili u pakao – od socijalne
izolacije, preko mentalnih igrica do ekstrema poput drogiranja i fizičkog
zlostavljanja koje izbacuje iz pameti i pred zlostavljanu osobu stavlja
neizreciv izbor: odustati ili se boriti. Elizabetina Ses bira, naravno, drugo
rešenje i pokazuje nam koliko teško je sam ići ne samo protiv svog
neprijatelja, već i protiv celog društva, pa čak i najrođenijih koji su u
međuvremenu okrenuti protiv vas. Ukratko, Nevidljivi
čovek 2020 ne može poslužiti kao priručnik za spasenje od siledžija, ali je
dobro filmsko štivo koje nam može pomoći da shvatimo i bolje razumemo one koji
se nalaze u bezizlaznim životnim situacijama nalik onoj prikazanoj u filmu. I
zapamtite, ne morate biti supruga da biste bili zlostavljani. Možete biti
nečije dete, brat, sestra, zaposleni… Nijedno od navedenih ne zaslužuje takav
pakao.
Kada je reč o
eventualnim propustima u filmu, ima ih, ali ne narušavaju ukupnu ocenu o filmu.
Za početak, to što Sesilija u 21. veku, pored gomile sigurnih kuća, državnih
institucija i nevladinih organizacija beži pod okrilje policajca Džejmsa
Laniera (Aldis Hodž), koji
ne znamo kako bi trebalo da joj pomogne, ali ok…
Dalje, sam trenutak
sajber odela koje Adrijana čini nevidljivim, ali ok je i to. Vek je 21. Sve je
moguće.
I za kraj, to što metar
i šumska jagoda visoka Elizabet Mos
redovno razvali od batina Nevidljivog
čoveka, pa ga na kraju i prekolje (ups, spojlerčić nam ispade, pravite se
da ga niste videli), a to isto ne samo što ne pođe za rukom celoj policijskoj četi,
nego ni pomenutom Džejmsu, stenčugi od čoveka, čiji bicepsi, grudni i guzni
mišići čine samostalni planetarni sistem, već ga Nevidljivko premlati ko
vola u kupusu, više je nego apsurdno. Ali i to je ok…
Za Nevidljivog čoveka 2020 od nas VELIKA POZITIVNA OCENA! A sada, draga Korono, koji je sledeći film koji ćemo zbog tebe pogledati?