Iščekujući trenutak kada će najiščekivaniji film godine, Južni vetar 2 UBRZANJE konačno započeti bioskopski život, obožavaoci legendarnog krimi tandema svakodnevno prikupljaju sve nove informacije o tome šta čeka Maraša i Baću u nastavku. Kao što je već poznato, da bi Južni vetar 2 napokon stigao na veliko platno neophodno je da se uspostave koliko-toliko normalni uslovi za prikazivanje filma u pogledu situacije sa koronom.
– Južni vetar 2 je veliki film koji je, pre svega, rađen za bioskope. Sa namerom da bude prikazivan na velikom platnu. Uloženo je mnogo sredstava da svaki njegov segment izgleda vrhunski. Meni je čast da sam deo tog projekta, jer sam prvi put u životu radio pred najskupljom optikom na svetu. Za snimanje su se koristile trenutno najkvalitetnije kamere i bilo bi žalosno da gledaoci ne uživaju u tome na velikom platnu – otkrio je jedan od glavnih glumaca Južnog vetra, Miodrag Radonjić. A kako je prerano da bi pričao o svim avanturama koje njegovog Baću očekuju u nastavku krimi priče, on je osvetlio do sada nepoznate detalje o tome kako je obožavani krimos sa beogradskih ulica u stvari nastajao.
– Zahvalan sam reditelju Milošu Avramoviću na tome što sam imao zaista svu slobodu u kreiranju Baće, pa sam u njegovu osnovu utkao mnogobrojna iskustva iz mog detinjstva. Ponekad ne moraš da budeš neki lik i da proživiš sve to što je proživeo Baća da bi mogao da ga stvoriš. Za njegovo kreiranje iskoristio sve ono što sam proživeo na ulici tokom odrastanja, a na Konjarniku gde sam proveo detinjstvo bilo je mnogo situacija koje su mi pomogle da dočaram taj kriminalni milje koji vidimo u filmu – poručuje Radonjić, dodajući da je bilo mnogo situacija iz njegovog privatnog života koje su mu pomogle da Baća deluje kao istinit lik.
– Rođen sam u Zemunu. Skoro na kraju Zemuna, i tu sam proveo prvi deo svog detinjstva, nakon čega smo se preselili na Konjarnik, koji je tada bio kraj grada. Prvo mesto na koje nailazite u Beograd kada dolazite iz pravca Niša. Iako nas je od centra delilo nekih 15-16 autobuskih stanica i relativno brzo se stizalo, ali za nas koji smo tu živeli uvek je to bila periferija i tu svladala neka druga pravila života. Nije bilo bezbedno. Uvek je bilo mnogo narkomana, špricevi su bili svuda… Droga je tada bila jeftina, pa smo se kao deca često susretali sa zavisnicima. Nije nam bilo strano da vidimo takve stvari. Sa kriminalom smo odrasli – priznaje Radonjić, dodajući da su opasne situacije bile normalne i svakodnevne.
– Sećam se jedne situacije kada smo se igrali u školskom dvorištu. Bila su tu dva, ne kriminalca, već recimo – uličara. U jednom trenutku naišao je momak sa devojkom, oni su ga presreli i rekli mu: „Hajde da malo radiš sklekove“. To su bile svakodnevne stvari. Zaista neprijatno, momak je bio tu sa devojkom. Ipak, on se spustio na pod i odlučio da radi sklekove, oni su mu brojali, nadgledali ga… I onda kada je on završio sa tim sklekovima, njih dvojica su krenula da mu čestitaju i rekli su mu da je slobodan, da može da ide. Međutim, u tom trenutku je on izvadio pištolj i istim im pripretio rekavši: „Hajde, sada vi malo da radite sklekove“. Ali taj lik je u stvari bio šmeker u tom svom postupku i to su te neke životne situacije koje sam iskoristio za film i lik Baće – zaključuje Radonjić.
