Prvo vas pozove da razgovarate kraj reke na Savskom keju, do tamo dojezdi na biciklu u letnjoj haljini na tufne i sve prisutne na splavu ponudi kiflicama koje je prvi put napravila.
Samo ova skica dovoljna je da steknete utisak o neposrednosti, šarmu i neobičnosti glumice JovaneGavrilović.
Još je bila na studijama FDU, u klasi Vladimira Jevtovića, kada je na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci proglašena najboljom mladom glumicom, a istu nagradu osvojila je i na Sterijinom pozorju, u Tuzli, Banjaluci, Aleksincu, Kragujevcu.
U međuvremenu je „stasala“ i za najveća glumačka priznanja, kao što su Sterijina nagrada za najbolje glumačko ostvarenje, i najznačajnije, bijenalnu, esnafsku nagradu – „Miloš Žutić“, obe za naslovnu ulogu u predstavi „Petrijin venac“. Debitovala je pred kamerama u filmu „Nebo iznad nas“, prvu značajnu ulogu imala je u ostvarenju „Rekvijem za gospođu J.“, a igrala je i u više od deset serija za pet godina.
Nedavno je završila snimanje filma i mini-serije „Zlatni dečko“, igrano-dokumentarne serije „Branilac“ i nastavka „Radio Mileve“, a trenutno snima nove sezone komedije „Kamiondžije d.o.o.“ i trilera „Klan“.
– Sećam se da mi je baba, koja je bila sjajna kuvarica i koja me je i naučila da kuvam, stalno govorila da moram da pokušam sto puta dok ne naučim da radim. A ja bih, pak, rekla da ako neće da uspe iz prve i ako nisam dobra u tome sada i odmah, onda mislim da treba da uzmem da se bavim sledećim. Tako sam sve do sada radila – kaže za „TV novosti“ Jovana Gavrilović, i nastavlja:
– U suštini, na intimnom nivou, uvek pokušavaš da zadovoljiš i iznenadiš neki deo sebe, a ne drugih. To jeste malo sebično, ali možda smo svi, ipak, malo takvi. Kada se baviš ovakvim poslom moraš da budeš nekim delom sebičan. Kad kažu „sve je to zbog publike“, nisam sigurna da je to baš tako, jer pokušavaš da pomeriš svoje granice i da sebe izmestiš iz onoga što znaš o sebi.
– Od starta me je pratilo da budem zapažena, pohvaljena, nagrađena i sada već priznata. To je divno i znači mi. Ipak, kao da u mojoj glavi nije još to, kao da treba da se desi još mnogo, mnogo toga. Možda se nikada ni ne završi, ali uvek mora da bude najbolje, da od sebe moraš najbolje da daš – dodaje glumica.
Na pitanje koji glumački izazov pamti i zbog čega, kaže:
– Bilo je to u predstavi „Unosno mesto“, što mi je bila druga uloga, ali prva u institucionalnom pozorištu. Bila sam jako uplašena i opterećena. Svi glumci su iz tog pozorišta i bila sam za njih novo lice, a dobila sam težak i kompleksan zadatak. Imala sam osećaj nekog očekivanja i bremena koje sam nosila i dugo to nije moglo da „proradi“, barem što se mene tiče. Publici je bilo dobro i ta uloga me je i ubacila u pozorišni svet. Ali dugo nisam mogla sa tim da se „skopčam“ i igrala sam kao da neko ide iza mene i bičuje me – kaže Jovana, i nastavlja:
– Stalno sam mislila da nešto nije kako treba i da negde grešim. Od tog opterećenja nisam mogla da se zaigram, ali onda je prošlo vreme, malo sam se oslobodila tog straha, a u međuvremenu sam igrala i druge predstave. Počela sam da razumevam, zapravo, kakav je to lik i šta je taj komad uopšte, i otvorila sam sebi prostor.
– Sećam se da je jednom pokojni Predrag Peca Ejdus došao u bife da mi kaže kako sam dobro večeras igrala, i ja se šokiram. Pošto nemamo zajedničke scene, kada igram nisam znala gde je on. Međutim, otkrio mi je da svaki put sedi iza scene i sluša. Tako je čuo i tu veliku scenu Nikole Rakočevića i mene. Nisam mogla da verujem jer sam baš te večeri osetila da sam se zaigrala, da sam nešto pronašla, oslobodila se opterećenja i straha i spontano se uplela u igru. Bila sam veoma srećna kada mi je to rekao – kaže glumica.
Tokom prošle i ove godine, koje su bile „sušne“ za pozorište, snimilia je nekoliko serija.
– Trenutno postoji hiperprodukcija i polako se gube one vrste izazova o kojima sam pričala jer je sve na brzinu. Trudim se da u ponuđenim okvirima, s obzirom na to u kakvom trenutku živimo i da je potpuno očekivano da ne može ni kultura da cveta, održim lični unutarnji standard, odnosno da imam kriterijume preko kojih ne prelazim. Zbog toga i odbijam dosta uloga, pa nekad i nastradam – iskrena je Jovana.
Na pitanje da li se plaši posledica kad odbije ulogu, glumica kaže:
– Iz pozicije tridesetih godina života, po prvi put uočavam koliko je strašno na šta nas uče još od škole. Naučeni smo da moramo stalno da imamo neki strah i strahopoštovanje i da budemo zahvalni ako nam se da nešto da radimo. Svako biće na ovom svetu nosi beskrajan, božanstveni sadržaj i ima prava da traži svoju istinu i svoj put, pa zašto nije normalno da mladi glumac kaže „ne“? Iskusila sam to, pa sam videla kako sam prošla i nisam mogla da verujem kako je okolina na to reagovala.
– Ipak, mislim da su nekada, makar po pričama koje volim da slušam, mlade glumce drugačije tretirali – kao nešto što treba pronaći, negovati, čuvati, usmeravati, poguravati, da bi jednog dana izrasli Nebojša Glogovac, Nataša Ninković, Vesna Trivalić i da ne nabrajam još. Sada je „Hoćeš? Ako nećeš, ima ko hoće“ i zato se svi plaše da kažu „ne“ jer znaju da mogu da budu zamenjeni, da nisu nikome važni i vredni i da nikome više ništa nije važno ni vredno – dodaje glumica.
– Volela bih da se bavim poljoprivredom jer sam to volela i kao klinka. Sada me ponovo sve više i više vuče i zanima. Možda čak i nekom drvenarijom. Primetila sam za vreme korone, kada sam svašta uradila, napravila neke komade nameštaja, krečila i šmirglala, da se osećam baš korisno kada fizički nešto radim. Tako mislim da bih mogla da gajim kozice i obrađujem zemlju jer vidiš kako se stvarno nešto dešava oko tebe. U ovom svetu, gde odigram neku ulogu, pa je to zasenilo nekoga, sve bude i prođe. Nije nikom važno, samo tebi – kaže glumica.
Uskoro ćemo u Srbiji videti film „Zlatni dečko“, a potonja mini-serija biće prikazana i u 160 zemalja sveta.
– Jedva čekam da taj film i serija izađu jer mi je bilo jedno od lepših iskustava u poslednjih nekoliko godina. Kada su me zvali i kada sam pročitala scenario, uloga mi se nije dopala, odnosno sve je bilo dobro samo mi nije bila jasna ta uloga. Zvala sam reditelja Ognjena Jankovića, koga nisam poznavala do tada, i predložila mu da se nađemo i popričamo. Tada sam ga pitala da li bi hteo da napravimo od toga nešto drugo, i on je pristao – kaže Jovana, i dodaje:
– Ne mogu da opišem koja je sreća kad imaš ozbiljne probe za snimanje. Bila je to prava radost stvaranja i mogla bih tako svaki put. Denis Murić je božanstveni, talentovani glumac sa kojim mi je bilo veliko zadovoljstvo da radim.
– Insistirala sam da mi reditelj i scenarista Boban Skerlić pošalje ceo scenario, na šta mi je rekao da ne mogu sve da čitam jer ima 900 strana. Ali ja sam mu ipak tražila jer sam profesionalna glumica i čitam sve. I kada mi je poslao, stvarno nisam mogla i samo sam tražila svoju ulogu. (smeh) Posle sam, naravno, morala da pročitam sve jer sam htela da znam u kom sam kontekstu i šta se dešava – kaže Jovana, i nastavlja:
– Prva sezona je ostavila i pozitivan i negativan efekat na publiku, što nije tako loše. Ono što se meni najviše dopada u „Klanu“ jeste dobro potkrepljena priča. Iako se bavi nekim likovima, znamo o kome se radi i mislim da je Skerlić sve uradio detaljno. Stvari nisu banalizovane, nisu ostale na površini, nego su otišle u dubinu, što se meni baš dopada.
– Pojavila sam se u prvoj sezoni u jednoj sceni i to se reditelju Filipu Čoloviću jako dopalo i zato su raspisali lik Avdike, te božanstvene, bezobrazne cigančice. Smejali smo se pre neki dan na snimanju kada sam saznala da Avdiku, za koju znam da je biljka, zovu i smrdljiva zova. Toliko mi je to bilo simpatično zato što sam podsvesno tako i napravila taj lik, kao da je smrdljiva cvećka, slatka i zabavna, a užasno bezobrazna i prgava – završava glumica smejući se.
