I
konačno je došao, pa i prošao taj ponedeljak 16. mart na RTS 1, kada smo od 20.05,
doduše treći put, imali priliku premijerno da pogledamo novu seriju u produkciji
Dragana Bjelogrlića, režiji
genijalnog Miše Terzića, a po
scenariju Đorđa Milosavljevića koji je
i autor projekta. I naravno, već sa ocenom GENIJALNO
možete naslutiti da je Tajkun uspeo
u onome čime se ne može pohvaliti previše domaćih serijala. Izmamio je naš
pozitivan sud o onome što smo videli. Jer zaista, Tajkun, kako mu i priliči, napokon je nešto drugačije, ozbiljnije i
savremenije u moru serija koje su to pokušale, ali nisu uspele.
Počevši
od izbora glumaca, sa sjajnim Draganom
Bjelogrlićem koji deluje moćno, stameno i ozbiljno u roli Simonovića, preko fenomenalnog mladog Vuka Jovanovića, koji je verovatno i
najprijatnije iznenađenje projekte do sasvim solidnog (mada još nedovoljno
kreativno oslobođenog) ženskog dela glumačke postave čije „razmahivanje“,
pogotovo u pogledu inspektorke Jovane (Hana Selimović) tek očekujemo, sve deluje – po svetskim
standardima.
Ono
čime nas je Tajkun kupio od prvog
kadra jeste bogata priča, tako da konačno u domaćoj seriji imate onaj
visokoproteinski osećaj ramsteka čiji se sokovi cede što ga više žvaćete. Prema
nekima, ona je, možda, bila prebogata za prvu epizodu, budući da smo odmah
dobili i intro, i konekcije među likovima, i ljubavne zaplete, a uz to i
atentat, ali kako smo mi TV gurmani, i ne postoji zalogaj koji ne možemo da
svarimo – obrok zvani Tajkun bio nam
je baš po meri.
Druga
stavka koja je od nas dobila prolaznu ocenu jeste kamera. Konačno – brzi kadrovi,
scene koje lete, dinamika. Sve to vodi ka onome čega u našim serijama po
pravilu nema, a čime je Tajkun u
stvari poentirao i podigao produkciju na novi nivo. Dramaturgija. Kruna rada
koja ujedinjuje glumu, režiju i scenario. Tajkun
se prati od prvog minuta do odjavne špice, i to je ono na osnovu čega možemo reći,
ako se sve nastavi u ovom pravcu – imamo hit. I to u žanru u kom su domaći
kinematografi dugo želeli da dobiju hit. Triler je veoma izazovna forma kod
koje je lako zapasti u kliše, pa čak i u parodiju poput nekih sličnih serijala,
ako se zaista u svaki detalj ne uloži maksimu. I truda, i talenta, i naravno –
novca.
Tajkun sa te strane ne treba
porediti sa Senkama nad Balkanom jer
je reč o potpuno drugačijem tipu projekta. Senke nad Balkanom imaju istorijsku
i kreativnu slobodu grašenja magije na osnovu činjenica kojima se može
manipuliasti. Tajkun, pak, ima
prilično sužen izbor alata zvanih srpska savremena realnost, s kojima iskusni
majstori moraju postići efekat čarolije. I u tome su uspeli. E, sada sledi
veliko MEĐUTIM.
Nažalost,
sam kraj prve epizode, odnosno odjavna špica ozbiljno je umanjila nivo
oduševljenja koji smo postepeno gradili primičući se kraju.
Odlična
numera „Kuća izlazećeg sunca“ koju u
originalu, odnosno u njegovom prepevu izvodi Miki Jevremović, nažalost, uključila nam je ALARM lampice.
Pomislili smo, hej – na šta ovo podseća? Tada nam se iz nekog memorijskog kutka
vratila jedna druga numera sa odjavne špice. Reč je o pesmi „Jutro će promeniti sve“, i tada su
činjenice počele u naletima da „zakucavaju“ pozitivne ocene „Tajkuna“. Naime, upravo ovom pesmom
odjavljuju se epizode HBO serije „Uspeh“. Prve balkanske HBO koprodukcije od pre dve godine,
koja, gle čuda – prati život najpoznatijeg zagrebačkog i hrvatskog tajkuna, i
turbulentne životne i sve druge uspone i padove ljudi koji ga okružuju.
Zanemarimo li momenat ne baš velike originalnosti, jer tajkuni su balkanski sindrom, pa je i normalno da svako od nas ima nekog svog o kom bi trebalo snimiti seriju, Bjelogrlićev Tajkun od nas dobija prolaznu ocenu uz ograđivanje – da vidimo kuda će nas povesti druga i treća epizoda, pa da ushićeno ČESTITAMO.