INTERVJU Đorđe Milosavljević za filmitv: OTPORNOST nam je najveća vrlina, ali ponekad i mana

Naš poznati dramaturg, scenarista, reditelj i kritičar, Đorđe Milosavljević, već skoro tri decenije uspešno ispisuje istoriju domaćeg filma i televizije. Neki od najčuvenijih naslova nastali su upravo iz njegovog pera. Od kada je kao scenarista debitovao dugometražnim omnibusom “Paket aranžman” (1995), a nedugo zatim diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti sa scenarijom za film “Tri palme za dve bitange i ribicu” (najgledaniji film u SRJ 1998), u biografiji je do danas nanizao više od 40 ostvarenja. “Nebeska udica”, “Točkovi” (i režija), “Apsolutnih sto”, “Nataša”, “Ringeraja” (i režija), “Mehanizam” (režija), “Jesen stiže dunjo moja”, “Ustanička ulica” samo su neki od popularnih bioskopskih naslova. Poslednjih 15-ak godina više se bavi pisanjem za televiziju, pa nas je tako vezivao za mali ekran serijama “Sva ta ravnica”, “Jagodići”, “Jagodići – oproštajni valcer”, “Čizmaši”, “Miris kiše na Balkanu”, “Cvat lipe na Balkanu”, “Кoreni” i “Švindleri”. “Preživeti Beograd” (subotom od 22.00 na Pinku) i “Tajkun” (nedeljom od 20.00 na kanalu SuperstarTV i ponedeljkom u 21.00 na RTS 1) poslednje su serije na kojima je radio, a koje beleže veliki uspeh. Za portal filmitv.rs Đorđe Milosavljević priča o svojim počecima, aktuelnim serijama, inspiraciji, novim izazovima i budućim projektima.

Uporedimo li vaše početke sa današnjim vremenom, šta se više promenilo – publika ili teme koje se obrađuju?

– Donekle su se promenili i publika i teme, što je i prirodno. No, veću promenu primećujem u načinu na koji funkcioniše cela kinematografija. U vreme kad sam počinjao filmsku karijeru, kinematografija je, zaista, bila u očajnom stanju: haotičnom, sponzorskom, diskreciono-ministarskom modelu. S druge strane, postojala je odanost domaće publike, koja je i tad volela domaći kinematografski proizvod, a postojala je i naklonost najvećih svetskih festivala prema našem filmu. Ako se to drugo u međuvremenu promenilo, ono prvo – naklonost publike – ostalo je tu negde, i njemu dugujemo zahvalnost što je srpska kinematografija uopšte preživela. Danas je ceo proces u njoj neuporedivo stabilniji, profesionalniji. U tematskom smislu, meni je najzanimljivije žanrovsko pomeranje koje je doživela naša produkcija. U vreme kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, žanrovska oznaka bila je nešto skoro pa pežorativno. Ona se sakrivala, ignorisala ili prećutkivala. Produkcija je u tome smislu danas sazrela, pa mnogi među producentima znaju – svaki film pripada nekom žanru, treba samo znati kom. Ovo pomeranje, naravno, postoji i na globalnom nivou i prethodna godina, sa “Džokerom” i “Parazitom” u tom je smislu svakako indikativna.

Grozim se onih poštapalica tipa: “Ovo je najgore mesto na svetu”, ili “Mi smo najgori na svetu”, i obično poželim da uzvratim: “pričaj u jednini, ostale ostavi na miru”

U “Švindlerima” se bavimo palanačkim dešavanjima, “Preživeti Beograd” doveo nam je Srbiju u Beograd, a kojom Srbijom se bavi “Tajkun”?

– Priča “Tajkuna” je složenija i njeni različiti pravci vode iz različitih prostora. Vladana, glavnog junaka, progoni sećanje na incident sa reke Gruže, koji je obojio njegovo detinjstvo. Iz tog kraja je njegov otac, odatle je čak i njegov vozač, kao “zemljak”, pripadnik jedne šire familije. Vladanov sin Bojan pak formiran je na zloćudnom iskustvu odrastanja u jednom bogatom, ali i opasnom okruženju imućnog Beograda. Likovi poput Ksenije ili Balše, dolaze iz drugih krajeva… tužiteljka Jovana Nestorović poreklom je iz Despotovca. Na kraju, sve se te niti prepletu u Beogradu, koji jeste epicentar ove serije.    

Šta vam je bio najveći izazov pri pisanju scenarija za seriju “Preživeti Beograd”, a šta najveći umetnički zadatak?

– Najveći izazov bio je svakako „ubaciti“ se u kožu likova koji su godište moje dece. Istovremeno, to je bio i najveći zadatak – prikazati ubedljivo likove, koji su od vas kao autora odvojeni jednim velikim, ozbiljnim generacijskim jazom. U tom zadatku ogromnu je pomoć pružio glumački ansambl serije, bez kojeg stvar prosto ne bi upalila. Što se mene kao scenariste tiče, poslužio sam se likovima roditelja, koji su važni skoro koliko i likovi mladih junaka. Roditelji su ustvari moj ugao, perspektiva iz koje sam unutar scenarija osmatrao glavne tokove priče.

Smatram da je ključ budućeg razvoja televizijske produkcije izlazak našeg proizvoda van granica Srbije i nalaženje šire publike

Koje je to nasleđe koje kao pisac nastojite da ostavite u vašim delima?

– Možda reč “nasleđe” zvuči suviše ozbiljno. Pitam se da li scenarista ili pisac uopšte može da kontroliše ili sudi o tome šta bi moglo da bude njegovo “nasleđe”. Ono što sam svakako oduvek smatrao za najvažnije u svom scenarističkim radu jeste interes za likove koji su spremni da uzmu sudbinu u svoje ruke, pristanu na neizvesnosti, opasnost i rizike koje nosi upravljanje sopstvenim životom. To vam, možda, zvuči malo uopšteno, ali u vreme kad sam počinjao da se bavim pisanjem, a i koju deceniju posle, u našoj kulturi dominirali su likovi prosto prepušteni toku istorije, politike, ličnog usuda ili nečeg četvrtog, kao grančice bačene u stihiju. Bez obzira na to što nekom može da zvuči kao istinit opis ljudske životne situacije, verujem da film, da priče uopšte, treba da nam ponude nadu da u svojoj stvarnosti ne moramo da budemo samo pasivni objekat. 

PROČITAJTE JOŠ: PET PROGRAMSKIH CELINA, 65 filmskih ostvarenja NA ONLINE FILMSKOM FESTIVALU – MOJ OFF

Radeći na pomenutim serijama, ali i na mnogobrojnim drugim projektima koji čine vašu bogatu biografiju, imali ste priliku da upoznate dušu našeg naroda. Šta vas je kod nje najviše oduševilo, a šta uplašilo i zabrinulo?

– Bez obzira da li su u pitanju junaci “Tajkuna”, “Švindlera” ili serije “Preživeti Beograd”, da navedem ove poslednje radove – otpornost je ono što im je svima zajednička osobina. Otpornost jeste ključna vrlina, nekad možda i mana, jer se radi i o otpornosti prema sopstvenim slabostima. Otpornost je ono što nas je održalo, njoj hvala. S druge strane, užasava me naša sposobnost da o sebi samima mislimo i govorimo sve najgore. Kao da nas je neko zadužio da proizvodimo najgore stereotipe o sopstvenom indentitetu. Grozim se onih poštapalica tipa: “Ovo je najgore mesto na svetu”, ili “Mi smo najgori na svetu”, i obično poželim da uzvratim “pričaj u jednini, ostale ostavi na miru”.

Svedoci smo velike TV produkcije u poslednje vreme. Kreatori serija se utrkuju za idejama. Čime se vodite u potrazi za originalnim idejama?

– Već sam rekao da je “Tajkun” bila tema skrivena na otvorenom. Ima još mnogo sličnih, bitno je samo da sami sebe pomerite iz perspektive koju vam nameću navike, predubeđenja, opšta mesta javnog diskursa. Potrebno je izaći iz onoga što se obično naziva “zonom komfora”, preispitati situacije koje nam izgledaju jasno. U slučaju “Tajkuna”, ceo koncept pokrenula je vrlo prosta ideja – može li se zamisliti lik tajkuna do koga će publici biti stalo, za koga će se brinuti, čak i kada zna da se radi o liku koji je svoju moć stekao na prevarama i zloupotrebama? Naravno, niko ne kaže da je lako sprovesti takvu “prostu ideju”.

Pri pisanju scenarija, čemu dajete prednost – detaljima, jednostavnosti ili viziji? U čemu je tajna dobrog scenarija?

– Svakako, sve je u dobroj priči. Bez dobre priče nema ni zanimljivih likova, nema tih replika i dijaloga koji mogu oživeti bledu i tanku priču. Svi scenaristi, svuda na svetu, pre svega tragaju za dobrom pričom – kad je ona tu, ostalo se nađe negde usput. Što se tiče samog veličanstva “dobre priče”, mislim da je najvažnije da njena osnovna situacija bude, kako je to rekao Henri Dejvid Toro, jednostavna, jednostavna, jednostavna. U tome je sva težina scenarističnog posla – izvući snagu, zanimljivost i složenost – iz jednostavnosti.  

Trenutno se za realizaciju sprema serija “Kalkanski krugovi”, priča u kojoj sam mogao da zadovoljim sve svoje scenarističke apetite

Stvarajući, oprobali ste se u raznim žanrovima, prošetali kroz epohe… U čemu vidite sledeći veliki izazov?

– Kad počnete da se bavite scenarijem, sa namerom da od toga živite, prosto ste naterani da radite sve što vam ponude, ili da nudite priče za koje znate da postoji konkretan interes. Ako u tome istrajete, polje delovanja se vremenom sužava i dolazite u priliku da sve češće radite samo ono što vas potpuno zanima i zaokupljuje. Nadam se da je moja scenaristička karijera u nekom takvom trenutku, i da ću u budućnosti imati priliku da se da bavim onim pričama u kojima se osećam najbolje. “Tajkun” je bio jedna od tih priča, trenutno se sprema za realizaciju i serija “Kalkanski krugovi”, koja je, takođe, priča u kojoj sam mogao da zadovoljim sve scenarističke apetite koje imam. Potrudio bih se da nastavim u tom pravcu.

Šta je najveći nedostatak današnjih serija? Plašite li se da će se publika od količine istih umoriti i vratiti rijalitijima, taman kad su malo posustali?

– Ovo je svakako jedinstven trenutak u televizijskoj produkciji kod nas i zahvaljujući njemu možemo da prisustvujemo i kvantitativnom i kvalitativnom pomaku u srpskom televizijskom proizvodu. Ne verujem da će se publika umoriti, ali je važno da se ne umori ni srpska privreda – televizijska produkcija ne može da se razvija odvojeno od privrede celog društva. Smatram takođe da je i ključ budućeg razvoja televizijske produkcije izlazak našeg proizvoda van granica Srbije i nalaženje neke malo šire publike.

PROČITAJTE JOŠ: Dijana Požarskaja, zvezda filma HOTEL BEOGRAD – Miloš Biković je SRPSKI SUPERMEN!

Brzina protoka informacija imperativ je današnjeg vremena. To svakako utiče i na televizijske serije i filmove. U kom pravcu vidite da će se oni menjati da bi zadovoljili potrebe publike?

– Verujem da će se menjati u pravcu sve šire i bogatije žanrovske slike. To posebno važi za našu produkciju, koja je u žanrovskom smislu bila ekstremno skučena, te tu stoga još ima velikog prostora za dalji razvitak. Ima žanrova koji u našoj produkciji jedva da su načeti i verujem da će se u budućnosti tek videti njihov razvitak. Savremen život – globalan, umrežen, raznorodan, pa i zastrašujući, ako hoćete – prosto zahveta da se na filmskim i televizijskim ekranima izrazi u žanrovskoj raznorodnosti. Ti ekrani jesi prozori našeg unutrašnjeg sveta i od njih se očekuje i zahteva još veća širina od one koje vidimo u spoljašnjem svetu.

Foto Promo