FEST 2020: VLADIMIR BILENJKI o svom prvom dugometražnom filmu TATA, bolu i patnji zlostavljanih – ĆUTANJE UBIJA!

U senci Oca, filma Srdana Golubovića koji je tokom ovogodišnjeg FESTA privukao veliku pažnju, jedan drugi Tata, iz ugla obične publike željne velikih filmskih priča još ne tako velikih filmskih stvaralaca koji u sebi nose neiskvarenu iskrenost i emociju, bio je jedno od onih dela koja su obeležila FEST 2020. Reč je o prvom dugometražnom filmu Vladimira Bilenjkija (25). Kanađanina, balkanskih korena, koji je sa velikom radošću, nakon premijere na prošlogodišnjem Sarajevo film festivalu, svog Tatu – intenzivnu psihološku dramu čiji se svaki kadar teško guta i ostavlja opor ukus, ove godine podelio i sa beogradskom publikom. U razgovoru za portal Film i TV, Vladimir nije krio oduševljenje ljubavlju i interesovanjem koje su gledaoci pokazali prema njegovom ostvarenju, kao ni reakcijama na temu filma, koja nije nimalo lagana.

Tata, nasuprot toplini koja za mnoge od nas nosi ova reč, krije izuzetno tešku radnju koja pripoveda o odnosu dve sestre odrasle okružene tamom porodičnog nasilja. Biljenjki vešto poput Felinija ovako kompleksnu priču smešta u sasvim jednostavne okvire – u kućicu u sred nedođije, gde dve sestre pokušavajući da razveju dugogodišnje gotovo okamenjene smetove bola, konačno pronalaze sopstveni mir. I slobodu.

Zašto ste se odlučili za takav pristup?          

Kada pričate o tako ozbiljnoj temi morate biti veoma obazrivi. Želeo sam da slika koju gledaoci imaju pred sobom bude potpuno jednostavna i neopterećena. Da sva pažnja bude fokusirana na dve devojke i psihološku dramu koju proživljavaju. Na taj put kroz bol koji će ih na kraju dovesti do slobode. Dodati bilo šta takvoj slici, bilo bi kao dodati šećer savršenoj torti. Dobili biste nešto jeftino i površno. A ovakva tema to ne zaslužuje.

Za ovakve priče čovek bi trebalo da ima ozbiljan životni staž? U čemu ste vi sa 25 godina pronašli inspiraciju da zađete na tu mračnu stranu ljudske duše?

Dugo se u meni pripremala ta ideja. Još od mog tinejdžerskog doba slušao sam priče žena koje su proživele zlostavljanje. Slušao sam sve detalje patnji koje su preživljavale i jednostavno sam ih puštao da se otvore i pričaju. Jednom prilikom, dok sam gledao jedan od mojih omiljenih filmova Persona ponet radnjom kao što to obično biva sustigle su me sve emocije i utisci tih priča i u sekundi sam pred očima imao ceo koncept filma. U roku od šesta dana završio sam prvu ruku scenarija i požurio sa radovima na dva druga projekta kako bih što pre otpočeo sa ovim.

Koja je poruka vašeg filma?

Za mene je najvažnije da publika shvati ono što sam hteo da kažem ovim filmom. Iako je reč o teškoj temi, verujem da on u sebi ima jednu snažnu i optimističnu poruku. A to je da je nada uvek tu. I da koliko god u ovom trenutku sve delovalo bezizlazno i besmisleno budućnost ipak može biti svetla.

Kako se postiže ta magija?

Samo razgovorom. Ljudi pričajući, iz svoje tame grade put ka svetlosti i slobodi. Moje junakinje zatočene svaka u svojim psihološkim okovima, na kraju samo kroz razgovor, iako je on bolan i razarajući na momente, uspevaj8 da se otresu istih i da uspeju u tome da – tata ipak ne dođe. Da sačuvaju jedna drugu od opasnosti koja ih vreba napolju.

Smatrate li da žrtve seksualnog zlostavljanja zaista ikada mogu da produže dalje? Da zaborave?

Nažalost, ne. Takve traume nikada ne nestaju. Ali se može naučiti kako da se lakše podnesu. Sa više nade i svetlosti u životu. I to je ono čemu sam posvetio svoj film. Na moju nesreću poznavao sam ljude koji nisu uspeli da se izdignu iznad svojih trauma, i da ih pobede. Samo zato što su ćutali.

Koliko je ova tema univerzalna? Da li se bol isto oseća u Kanadi i na Balkanu?

Bol onoga koji je povređen svuda je isti. Jednako boli. Međutim, različita je percepcija onih koji taj bol posmatraju sa strane. Na primer, u Torontu nisam naišao na mnogo razumevanja za ovu priču. Ali zato u Montrealu, zahvaljujući sjajnoj Stefani Ane, koja je uobličila moje ideje i dala mi korisne savete u kreiranju Tate, uspeo sam da taj bol prenesem na veliko platno. Onako kako sam želeo – sa težinom koja se duboko useca u ljudsku svest.

Deluje tako jednostavno napraviti film, kada to tako predstavite…

Samo deluje. Najjednostavnije priče najveći su izazov. Ali poželeo sam da moj prvi dugometražni film bude ozbiljan zadatak za mene u svakom pogledu. Razviti celu priču sa samo dve osobe, i to u svega nekoliko soba jedne kuće je veoma teško. Međutim, to je moja strast. Smatram da su današnji filmovi loši. Čak i oni najbolji sklop su lepih slika i ništa više. Želim da pravim pametne, najpametnije filmove. To je umetnost.

Pratite li domaću kinematografiju? Imate li neke omiljene filmove i serije balkanske produkcije?

Jedini film koji sam gledao sa ovih prostora, a da nije bio film Emira Kusturice čija sam sva dela odgledao i smatram ga čovekom koji je najviše uradio za umetnost i kulturu balkanskih naroda, jeste stari partizanski film H8 koji je ostavio snažan utisak na mene. Kada je reč o serijama, nisam baš veliki ljubitelj te forme. Od domaćih volim Malo misto i Velo misto, a od stranih, može se reći da volim Sajnfelda, ali za mene je serijski format nedovršen. Smatram da se jedino u dugomotrežnom filmu, u trajanju od sat i po do sedam sati može reći sve i sažeti svaka emocija da bi priča bila kompletna. Ljubav prema filmu rodila se kod mene kada sam imao 13. godina i do danas traje istim žarom.

Kuda dalje posle Beograda?

Uvek se vraćam Beogradu i Balkanu. Imam rodbinu u svim delovima bivše Jugoslavije i često dolazim. A kada je reč o filmu, očekuje me festival u Minhenu, pa se nadam da ću početi sa radom na dva nova projekta koji su mi u planu. Jedan govori o pijanisti iz Nju Orleansa, a drugi je romantična priča smeštena na ovim prostorima, i takođe je povezana sa klavirom. Zašto sa klavirom? Verovatno zbog toga što ga sviram odmalena, i uz film moja je druga velika ljubav. Volim teške psihološke drame, ali sada želim da se okušam sa jednim jednostavnim romantičnim filmom koji će imati pozitivnu i veselu prirodu. Smatram da je to možda i veći izazov nego napraviti dramu.

Debora posećuje svoju sestru, tinejdžerku Dejanu u njihovoj maloj porodičnoj kući, u iščekivanju dolaska njihovog oca, kasno u noć. Kada Debora otvoreno progovori o svojoj uznemirujućoj istoriji s njihovim ocem, dve sestre dolaze u sukob.

Foto interview.ba/IMDB