Povodom 11-godišnjice od otvaranja obnovljenog Avalskog tornja, glumci serije “Igra sudbine” rešili su da se spuste sa ove velelepne građevine. Da li su tom adrenalinskom avanturom odlučili da se “poigraju sa sudbinom” otkrivaju u nastavku teksta.
– Kad odem gore, onda ću znati da sam se popeo, pa da moram. Ja uvek opravdam sebi: “Ako može ovaj, ko god da je to – onda mogu i ja”. Pozdravio bih majku, ženu i dete. Pamtite me po pesmama – dodao je Stevan, a onda pred spuštanje pozvao suprugu Unu: – Lepo je ovo, ali biće ti još lepše kad budeš dobijala moju penziju. Pare su ti tamo u onoj kutiji. Ljubi Rosu (ćerku, prim.aut), pa se vidimo, daće Bog!
– Ja se još razmišljam, evo, Danina, Iva i ja da l’ ćemo da pijemo kafu ili da se usudimo. Videćemo – kaže Bojana Grabovac.
– Primetili smo da ovde ima mnogo pogrebnih preduzeća oko Tornja, ne znam zbog čega, ali mislm da ćemo da preživimo – našalio se Saša Joksimović, i dodao da je spreman i da nema tremu, a zatim i “probio led” rečima: – Nemam šta da vam kažem, sem da vas volim.
– Spretnija sam u nekim vodenim sportovima, tako da, kada bude neko plivanje ili nešto slično tome, onda me pozovite – kaže Iva Štrljić.
– Žarko Jokanović me je zvao pre neki dan i rekao: “Matea, o čemu se radi, kakvo je to spuštanje? Ajde, molim vas, nemoj da popadate, ostanite živi, ja ne mogu da menjam tekst” – prepričala je Matea Milosavljević.
– Druga sezona – umrla Sofija, umrla Ada, umro Luka, umrla Žaklina – nadovezala se u šaljivom tonu Tijana Maksimović, i pred spuštanje dodala: – Ljudi sa visokim nivom inteligencije verovatno ne rade ovo. Jako se bojim stvarno, ali prosto moram. Bila bih ljuta na sebe kad ne bih ovo uradila. Mama, volim te.
– Ja inače imam ogroman strah od visine. Spuštala sam se par puta tim kanapima. Najviše je bilo trideset metara u Međurečkom kanjonu – dodaje glumica Olja Lević.
– Vrlo je prijatno. Možda čak i neka kafa, čisto da se digne pritisak, da se ubrzaju otkucaji srca – rekao je Ivan Tomić pred spuštanje, dodajući da ne sme da pogleda iza sebe.
Po završetku ove avanture, glumci su podelili utiske.
– Deset do dvanaest minuta smo se spuštali. U jednom trenutku sam mislio da nikad kraja nema – rekao je Saša Joksimović, i dodao da će skočiti iz aviona sa padobranom i da će skakati bandži, te da je ovo bio samo uvod.
– Uhvatila me je frka dok sam preskakala, taj pogled i visina, ali vrlo brzo sam se opustila. Baš smo se brzo spustili – kaže Matea Milosavljević.
– Nije toliko strašno kao što sam mislila, najteži je početni deo. Baš je super iskustvo. Imali smo sreću da bude prelep dan, da nema vetra – rekla je Olja Lević i dodala da bi se ponovo spustila.
– Fenomenalno! Kad krene vetar da duva, super je! Jako je bitno da se ne stiska žuto dugme, ručna kočnica, da se ne spuštate previše brzo – rekao je Stojan Đorđević.
– Iskreno, baš je dobro. Mislio sam da će biti triput strašnije, ali najveći strah je bio do momenta dok se nisam obukao. Dok sam razmišljao o samom spuštanju, tu sam se, mogu da kažem, čak i uplašio. Ali od momenta kako sam obukao ovu opremu, sve je nestalo nekako. Nisam hteo sebe da testiram, tako da dole nisam ni gledao, nego sam se osećao kao da lebdim u vazduhu. I malo sam uživao u pogledu – rekao je Luka Raco.
– Bilo je dobro, ali moraš da se koncentrišeš. Strašno je, ne mogu da kažem da nije. Opustio sam se. Super je osećaj! Ludilo je pogled. Prvo to što si slobodan. Ova ruka je stegla kanap. Mislio sam daće pući ili kanap ili ruka. Kao horor filmovi – gledaš, i onda se boriš sa svojim strahovima – rekao je Stevan Piale.
– Brate, odsek`o sam se od straha, a bilo mi je vrh! Ali i pored svih tih senzacija, Stevara je uspeo da ostane pribran. Čuka kaže da mi je u trenutku, dok zakačen za kanap visim nad ambisom od 110 metara, nivo stresa normalan. Samo nonšalans – podelio je Stevan sa pratiocima na Instagramu.
