Život Branke Pujić ispunjava ne samo gluma, već i priroda, ples i znanje u kojima nalazi mir i smisao. Ova interesovanja, kako nam poverava, čine je boljom osobom i donose joj radost.
Srećnom je čine i životni partner i kolega Dragan Jovanović, kao i ćerka Anđela, takođe glumica. Branka je išla na balet, studirala psihologiju, a na Fakultetu dramskih umetnosti bila je jedna od “12 veličanstvenih” iz prve klase Vladimira Jevtovića.
Sada je Branka profesor na FDU, na kom završava doktorske umetničke studije i ima nisku filmskih, pozorišnih i televizijskih uloga. Tvrdi da ne može biti ni mlađa ni lepša nego što je bila, ali da može biti pametnija. Zato je u potrazi za novim znanjima o scenskoj igri stigla čak do Buenos Ajresa.
– Smisao života, između ostalog, vidim i u tome da se razvijam u svakom smislu da bih bila dobra i sebi i drugima i da ostavim mali, lepi trag u vremenu kroz koje prolazim. Zato se ceo život usavršavam, tragam za istinom i lepotom. Išla bih na kraj sveta da vidim i da saznam nešto lepo – kaže za „TV novosti“ Branka Pujić, čije umeće glumačke igre možemo da vidimo i u drugoj sezoni serije „Švindleri“, u kojoj prvi put glumi zajedno sa suprugom i ćerkom.
– Doživljavam „Švindlere“ kao novi žanr, nešto poput filma „Dobar, loš, zao“. Dobro i zlo se prepliću, ukrštaju, razilaze, ali i svi likovi, pogotovo oni koji su između te dve sile, imaju šansu za preobrazbu. Najveća impresija druge sezone mi je upravo metamorfoza likova i komični ili tragični ishod tih promena. Ova sezona nam donosi mnogo novih likova, sukoba, intriga, ljubavi, duhovitih obrta i verujem uživanje za publiku – dodaje glumica.
Dok je stvarala ulogu Sokolije, pozivala se na pretke. Glumica otkriva kako je jedna stvarna Soka bila inspiracija za fiktivnu.
– Moj tata Lazar u mladosti je bio glumac amater i sarađivao je sa velikanima kao što su Mata Milošević, Cica Perović, Aca Popović… Voleli su ga i bio je veoma uvažen i zbog svog dara, a i šarma. Ali on se zaljubio u moju mamu Nadeždu i ostavio glumu jer se pojavila veća ljubav, koja je trajala 63 godine. Traje i sada, samo što je on sa one strane duge… Pre nekoliko godina, bili smo mama, tata, Dragan, Anđela i ja porodično na Zlatiboru. Dragan je dao Lazi scenario prve sezone „Švindlera“ da pročita i kao bivši kolega kaže svoje utiske – objašnjava Branka, i nastavlja:
– U tom trenutku još nisam bila u podeli. Prvo su zvali Anđelu da igra Sofiju, pa zatim i Dragana da igra njenog oca, Sofronija. Tati se mnogo dopao scenario i pitao me zašto ja ne igram Soku. Objasnila sam mu da me nisu zvali i da ne mogu da se namećem, i da je već dovoljno lepo što će Dragan i Anđela da glume zajedno oca i ćerku u tako dobrom projektu. Nije prošlo ni nedelju dana kada me je Dejan Lutkić, kao koproducent, pozvao da igram Sokoliju. Rekla sam mu da prvo moram da pitam Dragana i Anđelu da li je to njima u redu. Na moju radost bili su oduševljeni i ja sam pristala.
– Tako sam na neki način i tati ispunila želju da budem deo porodice Ignjatović. Setila sam se i da tata ima sestru od tetke, Soku. Gledali smo fotografije i tata mi je pričao o njoj, kao i o drugim ženskim precima u našoj porodici koji su živeli u to vreme. Tako sam uspostavila kontakt sa svojim precima, a oni su mi pomogli i inspirisali me – dodaje glumica.
Sokolija deluje bezazleno i poslušno, ali ume da pokaže pravo lice i iznenadi, kako ostale junake tako i publiku.
– Soka je možda opozit meni i mom senzibilitetu, zato mi i jeste ta uloga bila izazov. Ženstvenost i otmenost su kategorije koje ne mogu da komentarišem, o tome morate da pitate moje najbliže, ali nadam se da su uglavnom konstanta. Staloženost ume da mi izmakne. Najviše u saobraćaju i kad se uplašim zbog neke stresne situacije. Eto, a Soka se ničega ne plaši. Sokolija je to! – kaže glumica i dodaje da sebe samu sokoli da završi doktorat, a drage ljude oko sebe sokoli da ostvare svoije snove.
Ponovo je u nastavku „Švindlera“ sa suprugom Draganom i ćerkom Anđelom u kadru. Branka otkriva kako je ovog puta protekao zajednički rad.
– Bilo je zadovoljstvo i radost. Lepo je videti svoju porodicu, svoje najdraže, na radnom mestu. Znam da je to velika privilegija i zahvalna sam na toj prilici. Kako je za partnerstvo i glumačku igru veoma važno poverenje između partnera, bilo nam je lako i lepo. Bilo nam je i veoma inspirativno i interesantno da razvijamo drugačije porodične odnose i da se njima poigravamo. Sa setom smo se prisećali Vlaste Velisavljevića… sada je bio u našim pričama – kaže glumica, i nastavlja:
– Atmosfera na snimanju bila je posebna. Porodica nismo bili samo Dragan, Anđela i ja, već cela ekipa. A nama je kao porodici bilo dragoceno vreme koje smo proveli zajedno na snimanju jer se Anđela spremala da ide na godinu dana u London, na glumačko usavršavanje. Eto, „Švindleri“ za mene imaju posebno mesto i vrednost iz krajnje ličnih razloga.
Deluje da je za posebnu hemiju među Ignjatovićima ključno što se Jovanovići dobro poznaju.
– Dovoljno je da se pogledamo i razumemo. To je prirodno jer smo Dragan i ja zajedno trideset godina i mnogo vremena smo proveli zajedno i na sceni i pred kamerom. Anđela je odmalena, sticajem okolnosti, bila pelcovana pozorištem i filmom, a sad je sazrela u pravu umetnicu i veoma smo ponosni na nju i njen profesionalni pristup radu. Poverenje, razumevanje i bliskost između nas građeni su dugi niz godina. Ako se to vidi u kadru, onda imamo nešto dragoceno. Da, definitivno ima neka tajna veza… – kaže glumica, i dodaje da ju je Dragan naučio šta je ljubav, a Anđela šta je apsolutna ljubav.
Branka koristi svaku priliku, baš kao i sad, da vreme provede daleko od grada. Čovek se odavno otuđio od prirode, ali ne i ona.
– Imam sreću da je i Dragan veliki ljubitelj prirode, i da smo uspeli Anđelu da pelcujemo tom ljubavlju, iskonskom. Ljubav prema prirodi jeste zasluga mojih roditelja. Odlasci za vikend u prirodu bili su deo mog odrstanja. Provodili smo po dva meseca kampujući na Pelješcu. Tokom boravka u netaknutoj prirodi, gde te od mora i bora deli samo tanko platno, i to jedino noću kad spavaš, potpuno si jedno sa prirodom, što je nezaboravno – kaže glumica, i dodaje:
– Mama umesi, a tata peče palačinke za ceo kamp. Sestra Marina i ja smo uživale na najlepšim rajskim mestima zahvaljući našim roditeljima. Sa malo sredstava omogućili su nam neprocenjive trenutke. Neizmerno smo im zahvalne na svemu. Bili smo srećna porodica. I više od toga.
Na pitanje da li je za nju tango tužna misao koja se pleše, kako glasi naslov filma Puriše Đorđevića u kom je glumila, kaže:
– Da, može biti i tužna misao, ali za mene tango predstavlja neisrcpni izvor sreće. To je ples koji sadrži u sebi najveći broj figura i mogućnosti da se izraziš. Uz tango nikad nisi sam i nikad nije dosadno. U Buenos Ajiresu, na stručnom usavršavanju, imala sam priliku da učim od najvećih tango majstora i koreografa, Anhel Koria i Horhe Firpa.
– Taj osećaj potpune harmonije i zaustavljenog vremena je čaroban. Tamo na Tango festivalu, gde se takmiče najbolji parovi iz celog sveta, upoznala sam i Roberta Divala koji je veliki tangeros i sjajno pleše u filmu „Tango smrti“. Samo smo razgovarali, ali sam sigurna da bih više saznala o njemu da smo i zaplesali, jer tango je dodir duše sa drugom dušom – dodaje Branka.
Dugo se bavi pedagogijom kao profesor na FDU.
– Mlade generacije mi vraćaju veru u bolju budućnost. Oni su brzi, snalažljivi, znaju šta hoće i hrabri su. Ponekad se uplašim da će ih dezorijentisati tektonski poremećaji u sistemu vrednosti, ali oni me iznenade svojim zrelim promišljanjem. Volim da provodim vreme radeći sa tim mladim, darovitim ljudima koji su se izborili za svoje mesto pod suncem. Upisali su fakultet koji vole, mada ih tek čeka velika borba kad ga završe i krenu u profesionalan život. Možemo samo da im damo vetar u jedra… Verujem u njih! – kaže glumica.
Primetan je paradoks da na prijemnom za glumu dođu tri devojke na jednog momka, a ima više napisanih muških uloga.
– Bilo bi interesantno uraditi sociološko istraživanje u vezi tog fenomena. Moje pretpostavke su da je u pitanju nametnuti model uspešnog, jakog muškarca i predrasuda da je on manje muškarac ako pokaže emocije. Naš posao jeste jedan od najlepših, ali i najneizvesnijih. U svetu glumci žive na visokoj nozi, a kod nas preživljavaju uglavnom. Sada se dosta snima i imaju veće šanse da dobiju neki angažman, ali broj pozorišta je sramno mali – kaže glumica, i dodaje:
– Uvek ih savetujem da oforme sami pozorišnu trupu istomišljenika, glumaca, reditelja, dramaturga, producenata i da prave predstave. U njihovim godinama Anica Dobra, Milorad Mandić, Dragan Bjelogrlić, Darko Tomović, Goran Radaković, reditelj Aleksandar Lukač i ja smo imali Plexus. Bila su to lepa vremena. Trajali smo nekoliko godina, ali smo uzeli stvar u svoje ruke i napravili nešto drugačije.
Gledali smo je nedavno i kao Bilju u „Kalkanskim krugovima“ i kao Milu Popović u „12 reči“.
– Drago mi je što sam radila „Kalkanske krugove“ i ponovo se susrela sa odličnim tekstom Đorđa Milosavljevića, koji je pisao i prvu sezonu „Švindlera“. Sa Milanom Karadžićem radila sam na početku karijere i igrala sam Dona Elviru u njegovoj režiji predstave „Don Žuan“. On sjajno radi sa glumcima i bilo mi je zadovoljstvo da sarađujemo i u drugom mediju, pogotovo što je Bilja lik koji nikad nisam igrala, a daleko je i od moje prirode – kaže Branka, i nastavlja:
– U „12 reči“ igram majku, hladnu i blaziranu, koja je opozit meni. Mlada rediteljka Jelena Stolica pomogla mi je mnogo u stvaranju karaktera. U „Urgentnom centru“ igrala sam drugačiju varijantu majke, jer Olga Kos ima bipolarni poremećaj. Bio mi je veliki izazov i radost da se vratim prvoj studentskoj ljubavi – psihologiji, koju sam nepravedno ostavila na trećoj godini zbog glume. Sad sam se odužila kroz ovu ulogu, bar malo… I tu sam sarađivala sa mladom, darovitom rediteljkom Katarinom Živanović, sa kojom sam već ostvarila uspešnu saradnju u „Sinđelićima“.
– Igraću i u nastavku „Kamiondžija d.o.o.“ u režiji Filipa Čolovića, kao i seriji „Pevačica“ reditelja Miloša Kodema – dodaje glumica.
Foto Printscreen YouTube Superstar TV
Pratite nas i na društvenim mrežama INSTAGRAM i FACEBOOK
Izvor: filmitv.rs/Novosti
