Protekle dane Ivan Bosiljčić proveo je na SvetojGori, u manastiru Hilandar, gde je kroz rad u drvorezačkoj radionici i pčelinjaku i kroz molitve i razgovore sa monasima isceljivao svoju dušu.
U ovom periodu godine, uvek se iznova podseti da je u vaskršnjim danima opisana sva priroda ljudskog roda i njegovog odnosa sa Bogom.
– Najviše me potresa raspon od Velikog petka, dana kada je čovek izdao i raspeo Hrista do Njegovog vaskrsenja u nedelju. Od najveće tuge do najveće radosti u samo tri dana. Za mene je to velika šansa da upoznam novo osećanje – radosnu tugu koja svakog od nas produbljuje kao ličnost. To je možda ono nad čim bi svako trebalo da se zamisli. Tema je okrepljujuća – kaže Bosiljčić za 24sedam.
Prvi put na Svetoj gori bio je 2002. godine na dve nedelje, to je bilo pre velikog požara koji je zadesio Hilandar, a od tada je skoro svake godine bio u poseti manastiru.
– Ovog puta sam se okrenuo iza sebe i sabrao šta sve čovek može da nauči za 20 godina. Na Svetojgori nema telefona, interneta, jurcanja i praznih priča… i to vam omogućava da razmislite o sebi i svom razvoju. U Hilandaru je svako ko dođe dva dana gost, ukoliko ostaje duže već trećeg dana dobija zaduženja u manastirskom životu. Ja sam uglavnom pomagao u drvorezačkoj radionici ili kod oca Damaskina u pčelinjaku. Rad, molitva i razgovori na ovakvim mestima su za mene isceljujući – nadahnuto priča umetnik i dodaje:
– Svako ko ostane duže od par dana u Hilandaru, po povratku kući ima neku vrstu “sudara” sa svakodnevnim životom. Jasno vidi šta su viškovi i kako se treba nositi sa svakodnevnicom, ali ta sposobnost zdravog rasuđivanja vremenom bledi. Zato se, s vremena na vreme, treba vraćati, ne samo na Svetu goru, nego u konak bilo kog manastira, razgovorima sa velikim duhovnicima, monaštvom i sveštenstvom. Čini mi se da postoji mnogo ljudi koji ne znaju da u manastiru uopšte mogu prenoćiti. Trebalo bi da iskoristimo svaku šansu da to neznanje smanjimo – kaže Bosiljčić, i nastavlja:
– Ne postoji mesto gde možemo tačnije saznati kolika je sila Pričešća, molitve, ispovesti… a to su Svete tajne i znanja koja moramo preneti našoj deci. Jer, bez živog duha svako svetsko znanje lako postaje jalovo. Da ne pominjemo da je crkva veliki čuvar naše istorije.
U Hilandaru molitve u Vaskršnje dane traju u proseku po 9 sati i duže, a kako objašnjava, počinju ujutru u 4, dok svet još spava i njima prisustvuju svi, i monasi i nadničari i gosti manastira.
– Momo Kapor je o svojim posetama Svetoj gori govorio: “Put u Hilandar nije turizam, već lekcija iz ljudskosti, mogućnost da osetite zbog čega se razlikujete od životinjskog carstva ili carstva biznisa i politike. Svi ljudi koji jure za novcem, kojima je sticanje osnovni cilj u životu, koji stalno igraju rulet i misle da su besmrtni, a onda pročitate da su u zatvoru, ili da su umrli od infarkta, da su zaboravljeni za nedelju dana i pored obećanja zagrcnutih na sahrani da ih nikada neće zaboraviti, svi oni bi morali da se zamisle, možda posete Hilandar i provedu tamo neko vreme, da vide da nije stvar samo u jelu i piću ni sticanju, već u mudroj rečenici pokojnog oca Mitrofana: “Naše je samo ono što damo drugima“ – kaže glumac.
Na pitanje da li postoji nešto što mu je posebno obeležilo ovaj boravak u Hilandaru, Bosiljčić ističe jedan poseban susret:
– Da, desio se jedan neobičan susret. U Hilandaru sam ovaj put upoznao mladog bogoslova i pojca DavidaPavlovića, koji već tri godine u Atini uči vizantijsko pojanje. Kada je hilandarskim monasima pre par dana pustio svoju novu studijsku izvedbu “Hristos voskrese”, dobio je neočekivan blagoslov. Dozvoljeno mu je da napravi video i snimi manastir iznutra, što je već godinama strogo zabranjeno. U samoj crkvi inače nije dozvoljeno čak ni fotografisanje. Ali je za njegovo vanredno pojanje snimljeno nekoliko retkih momenata u iščekivanju Vaskrsa. Video je snimio sam, svojim telefonom. Mi ostali smo pomogli koliko smo mogli – zaključuje Bosiljčić.
