Glumac Tihomir Stanić u ispovesti za Kurir otkrio je detalje iz privatnog života. Kaže da je pravio velike greške u životu, ali da ni za čim ne žali. Svestan je svoje popularnosti, kao što je to svaki glumac, uostalom, ali je još svesniji da sedam milijardi ljudi nikada nije ni čulo za njega. Važno mu je da jesu oni s kojima živi. On to nikada ne bi priznao, ali – prilično je hrabar čovek.
– Gluma je ušla u moj život još dok sam bio dete. Sa tri godine već sam recitovao „Herojevu majku“ Branka Ćopića. Moj otac je organizovao priredbe, a mama, inače trgovac, igrala je u tim seoskim predstavama. Posle mi je govorila da je nastupala dok je bila i trudna sa mnom. Za mene se uvek znalo da ću biti glumac – kaže glumac.
– Dobro mi je škola išla, i matematika i fizika i sve, a kad su me pitali: „A šta ćeš da upišeš ako te ne prime na glumu?“, odgovarao sam: „Atomsku fiziku! Pa ću da odem u Palm Springs.“ Međutim, nikad nisam ni pomišljao da je uopšte moguće da me ne prime na glumu. Mnogo godina kasnije, kad sam objektivno sagledao okolnosti, shvatio sam da nisam imao nikakve šanse da prođem prijemni ispit. Srećna okolnost je bila da je veliki reditelj Dejan Mijač primao klasu i da je u meni video nešto i, pored protivljenja svih drugih u komisiji, odlučio da me primi na glumu – kaže Tihomir, i dodaje:
– Imao sam ozbiljan šprahfeler, govornu manu, nisam uspevao da izgovorim slovo „R“, i ogromnu tremu, i kad sam ga dve-tri decenije posle pitao da li se uopšte seća zašto me je primio, rekao mi je da je prepoznao u meni veliku želju da postanem glumac. Moje osećanje tada, kao tinejdžera, bilo je da ću sigurno biti primljen i da ne vidim razlog da ne stignem do cilja.
– Studije sam upisao u Novom Sadu, a za to imam i dve priče. Obe su istinite. Prva je romantizovana verzija. Devojka u koju sam tada bio zaljubljen iz mog razreda je otišla u Novi Sad da studira agroekonomiju, pa sam ja krenuo za njom – kaže glumac, i nastavlja:
– Druga je da sam na putovanju u vozu za Trst slučajno razgovarao s nekim čovekom koji mi je, kad sam mu rekao šta nameravam da studiram, preporučio da idem u Novi Sad jer se tamo prijavi mnogo manje kandidata. Bila je to moja mala kalkulacija. Ipak presudna, a sada već mogu i reći – srećna okolnost je bila ta što je tamo klasu glume primao profesor Dejan Mijač, za koga ja do tada nikad nisam ni čuo, niti znao čime se bavi, i on je opredelio moj put.
– Bio je moj profesor, baš ovih dana, 3. jula, u Kapetan Mišinom zdanju, na otvaranju Teatrijuma, kad sam govorio „Na Drini ćupriju“. Predstava je priča o Mehmed paši Sokoloviću – priča o dečaku iz Visokog koji je postao veliki vezir i sagradio most, i on je rekao: „Mogao bih ja da napišem knjigu o jednom dečaku iz Bosne koji je došao da upiše glumu.“ To je možda najveći kompliment koji sam dobio – iskren je glumac.
– Ne poredim ja sebe u predstavi sa velikim vezirom, nego imam svest o tome kako ti na kraju ne možeš da pobegneš od onog što jesi. Od mesta u kome sam rođen u Šeškovcima do groblja gde ću biti sahranjen ima 50 metara. Taj put je moguće preći i direktno, a i tako što će se napraviti što veći krug – kaže Tihomir.
Glumac je ispričao i kako je bio izgubio sluh.
– Počeo sam prvo kao statista, pa sam imao po jednu rečenicu… Skoro odmah su stigle i glavne uloge. Međutim, najveća trauma mi je kad sam uskočio deset dana pre premijere u predstavu „Glorija“ sa Svetlanom Bojković. Imao sam ogromnu tremu. Kad smo izlazili na poklon, kad sam ja došao na red, loše sam to odigrao i meni niko nije tapšao, nisam dobio aplauz. Poklonio sam se. Nisam zaslužio aplauz. Bilo mi je čudno što i Svetlani niko ne tapše – priča glumac, i nastavlja:
– Pogledao sam oko sebe i video ljude na sceni kako mi tapšu. Po slici mi se vratio ton i sluh. Dugo sam čuvao snimak te predstave. Dobio sam neverovatan aplauz. Nestvaran. Svi u sali su znali da sam imao da spremim ulogu za deset dana i sve moje greške su mi unapred bile oproštene… samo ih ja sebi nisam oprostio. Od ogromne treme sam izgubio sluh. Naučio sam tada da nas publika voli i da je spremna sve da nam oprosti.
Stanić kaže da mu popularnost nije važna:
– Upoznao sam bezbroj nesrećnih ljudi koji su popularni. I ja sam prošao tu fazu. Bio sam popularan, a u svom najužem okruženju sam uradio nešto loše. Šta ima čovek od popularnosti? U toku studija sam se oženio jednom divnom ženom iz Belgije i ona nije znala nijednog našeg glumca, tada veoma popularne, osim Bekima Fehmiua. Video sam mnoge naše zvezde dok se šetaju Londonom i Njujorkom potpuno anonimne.
Glumac kaže da pre uloge kralja Aleksandra u seriji “Kraj dinastije Obrenović” nikada sebe nije video kao televizijskog glumca, i da je do tada samo jednom bio na kastingu, na kojem nije bio prošao.
Radio sam u Ateljeu 212 predstavu „Aveti“, na koju sam ponosan, pa sam izjavio kod kuće: „Sad mi je vreme da igram u nekoj seriji, ali nekoj kostimiranoj, kao što to rade Englezi.“ Sedam dana posle tih reči me je na portirnici Atelje 212 sačekao tekst na kome je pisalo „Tihomir Stanić, uloga Aleksandar„. Tražio sam koja je to uloga. Pozvao sam organizatora, koji mi je rekao da je to kralj Aleksandar – kaže glumac, i objašnjava da ništa nije znao o toj seriji:
– Igrao sam ranije u režiji Save Mrmka. Nekog dezertera u partizanskoj drami, a pojavio sam se kod njega i u jednoj ulozi auto-stopera. Već sam bio etabliran pozorišni glumac pa su me pitali: „Nećeš valjda to da igraš?“, a ja sam govorio: „Hoću, to je Sava i s njim mi je lepo da radim.“ Izgradili smo divan odnos međusobnog poštovanja. Rezultat tog poznanstva iz profesije je ta velika uloga. Osetio sam kao da je bilo vreme za tu ulogu. Imao sam osećaj kao da su je pisali za mene. Bez ikakvih problema sam je lako odigrao. Samo su mi prvih dana padale naočare.
Glumac se dotakao i serije “Ubice mog oca”.
– Čarolija se ponovila još nekoliko puta. Isto to se desilo sa Marjanovićem u seriji „Ubice mog oca“. Nije ona bila pisana za mene, ali mi je bila suđena. Bilo je i situacija da su neke uloge pisali za mene, a iz produkcijskih razloga je to igrao neko drugi. Svako odigra svoje uloge, a one druge – koje su odigrali drugi – njihove su uloge.
Godinama je želeo da snimi film o Jasenovcu.
– Produkcijom sam počeo da se bavim ne bih li savladao zanat, stekao reference i upoznao i odabrao ljude s kojima ću da uradim film o Jasenovcu. Moj jedini motiv je bio taj. Godinama sam pisao scenario „Mi smo iz Jasenovca“. Shvatio sam da su društvene okolnosti takve da neću uspeti, pa sam sve što sam napravio ustupio Predragu Gagi Antonijeviću i Nataši Drakulić. Oni su uzeli mali deo mog scenarija i snimili svoj film „Dara iz Jasenovca“. Iskreno im čestitam, jer je mene to oslobodilo traume i obaveze – kaže Tihomir, i dodaje:
– Poverovao sam bio da sam ja taj koji to mora da uradi. Tačno je da je vreme da se uradi nekoliko filmova na tu temu. Gaga i Nataša su prošli jedno minsko polje. Nije bilo lako pristupiti toj temi. Uvek će biti snažnih i neprimerenih reakcija.
Glumac kaže da danas živi dosta mirno:
– Za deset godina sebe vidim isto kao i danas – na nekom filmskom setu. Pomirio sam se sa sudbinom da ću ostati samo glumac. U jednom danu se vozim jahtom, privatnim avionom i gradskim autobusom bez klime i u velikoj gužvi. To je život. Isto je tako i u pozorištu i na filmu, moj dijapazon uloga veoma je širok. Igram s manje ili više uspeha i sitne prevarante iz predgrađa i nesrećne kraljeve. Ono što nisam uspeo da dosegnem, to je zaboravljeno i nema razloga da se priča o tome.
Tihomir priznaje da je voleo da pije, ali je prestao.
– Sâm sam snagom svog karaktera i volje prestao. Shvatio sam da ličim na moju mamu i da sam jak karakter. Mislio sam pre da ličim na tatu, ali sam shvatio da ličim na mamu, čak i fizički. Kada sam to shvatio, onda sam snagom karaktera prestao da pijem. I dok sam pio, mislio sam da je to vrlina; to je pogrešno vaspitanje. Naša sredina je takva, društvo u kom se nalazimo, generalno. Svi veliki glumci koje sam voleo su pili, pa sam ja mislio da se tako postaje glumac. Nema veze nikakve – iskren je glumac.
– U mojoj porodici nikad mi niko nije rekao da ne pijem, već da ne pijem toliko. Kao da je piće nešto dobro u malim količinama, ali nije dobro. To je otrov, zamuti mozak, uništava porodice – to je zlo. Sad ovo kad kažem, moji će drugovi reći da sam se našao ja, koji sam toliko popio, da pričam. To je zlo, kao što uništava droga. Pošto je to uzelo maha, već nisam mogao da funkcionišem ako ne popijem – prsti su mi se kočili, postala je fiziološka potreba – kaže Tihomir, i dodaje:
– Kada sam shvatio da mogu bez toga, onda sam video da mogu mnoge stvari da uradim u životu za koje sam rekao na prvi pogled da nisu moguće, jer kažem sebi: „Tihomire, ako si mogao ovo – ovo drugo je šala.“ Meni je rekla jedna doktorka, gledala mi je zenicu oka i rekla da imam tip oka koji je izumro i da mogu da pomeram planine. Ja sam u to poverovao. Moja ćerkica, koja je prisustvovala tom pregledu, pitala me je da li ne vidim da me ona muva. Znate kako, kad čovek čuje lepe stvari – sklon je brže da poveruje u to nego kad sluša ružne.
Glumac kaže da je glupo pričati o prošlosti jer ona opterećuje:
– I moje uloge, ako su ostale, one će da pričaju same za sebe. Za svaku koji igram postoji razlog. Ako neku predstavu igram iz razloga koji nemaju veze sa umetnošću, tu ne mogu da upamtim tekst. Kad čovek ima razlog zašto nešto radi i razume, onda tekst ide sam. Gluma je kao i sport. Pamte se golovi! Pamte se i promašaji, ako se ne postigne gol… Međutim, kad se postigne pogodak, promašaji se brzo zaborave.
Tihomir objašnjava da ni za čim ne žali.
– Nisam ogorčen čovek. Mnogo sam grešio i pravio sam velike greške, ali ne žalim ni za čim. Imao sam pogrešne procene i verovao krivim ljudima. Ne kajem se zbog toga. Veru u ljude mi ne može niko uzeti. Nisu oni krivi što nisu toliko veliki i onakvi kakve sam ih ja video. Davao sam im neke osobine koji nemaju i to nije njihova krivica. Ne verujem da će se u mojim rečima ti ljudi sad prepoznati. Intervjue glumaca čitaju možda samo ti glumci i njihove majke, a svaki moj je pročitala moja majka i sve sakupljala u jednoj svesci – završava glumac.
Foto Promo
Pratite nas i na društvenim mrežama INSTAGRAM i FACEBOOK
Izvor: filmitv.rs/Kurir
